Bez ikakvih poteškoća i za samo nešto malo više od jednog dana prevalio je neverovatan put o kome su ljudi sanjali dve hiljade godina. Posle normalnog, rutinskog leta on se spustio na Mesec.
Sa prečnikom od sto pedeset milja, Klavijus je drugi po veličini krater na vidljivoj strani Meseca i leži u središtu Južnog gorja. Veoma je star; razdoblja vulkanskih aktivnosti i bombardovanja iz svemira išarala su mu ožiljcima zidove i orošavila dno. Ali od poslednje ere obrazovanja kratera, kada su krhotine iz asteroidnog pojasa još tukle po unutrašnjim planetama, on je već pola milijarde godina živeo u miru.
No, na njegovoj površini, kao i ispod nje, sada je došlo do novih, neobičnih komešanja, budući da je Čovek ovde vaspostavio svoj prvi stalni mostobran na Mesecu. U slučaju nužde, baza Klavijus mogla bi biti potpuno samostalna. Sve neophodnosti za život proizvodile su se iz lokalnih stena, pošto bi one bile prethodno izdrobljene, zagrejane i hemijski obrađene. Vodonik, kiseonik, ugljenik, azot, fosfor — svi ti elementi, kao i većina drugih, mogli su se pronaći u unutrašnjosti Meseca; jedino je bilo potrebno znati gde tragati za njima.
Baza je predstavljala zatvoreni sistem, poput sićušnog, delotvornog modela same Zemlje, u sklopu koga su se reciklirale sve hemikalije života. Atmosfera se pročišćavala u ogromnom “stakleniku” — velikoj, kružnoj prostoriji koja se nalazila neposredno ispod lunarne površine. Pod bleštećim svetiljkama noću, odnosno profiltriranom Sunčevom svetlošću danju, jutra i jutra zdepastih, zelenih biljaka rasla su u toploj, vlažnoj atmosferi. Bili su to naročiti mutantni oblici, odgajani sa svrhom da zasićuju vazduh kiseonikom i da daju hranu kao nuzproizvod.
Veće količine hrane proizvođene su u sistemima hemijske obrade i u kulturama algi. Iako je zelena pena, koja je kružila jardima providnih plastičnih cevi, teško mogla izgledati privlačno nekom gurmanu, biohemičari su je ipak pretvarali u odreske i kotlete koje je tek stručnjak mogao razlikovati od prirodnih.
Hiljadu sto muškaraca i šest stotina žena koji su sačinjavali osoblje baze spadali su u red vrhunski obučenih naučnika ili tehničara, brižljivo odabranih pre no što su krenuli sa Zemlje. Iako život na Mesecu više nije znao ni za kakve tegobe, nepogodnosti i povremene opasnosti osobene za rane dane, on je i dalje postavljao određene psihološke zahteve i nije bio preporučljiv za one koji pate od klaustrofobije. Budući da je bilo skupo i dugotrajno kopati veliku podzemnu bazu u čvrstoj steni ili zgusnutoj lavi, standardni “životni modul” za jednu osobu predstavljala je prostorija sasvim skromnih razmera — široka oko šest stopa, dugačka deset, a visoka osam.
Sve prostorije bile su ukusno nameštene i veoma su nalikovale na dobre motelske apartmane, sa sofom koja se mogla pretvoriti u ležaj, televizorom, malom haj-faj opremom i videofonom. Štaviše, jednostavnim trikom unutrašnje dekoracije, jedan go zid mogao se pritiskom na dugme pretvoriti u uverljiv zemaljski predeo. Na izboru je stajalo osam prizora.
Ova primesa raskoši bila je tipična za bazu, premda se njena neophodnost ponekad teško mogla objasniti ljudima na Zemlji. Obuka, prevoz i smeštaj svakog muškarca i žene na Klavijusu koštali su po sto hiljada dolara; bilo je razumno dodati još malo da se sačuva njihova psihička uravnoteženost. Ovo nije bila umetnost radi umetnosti, već umetnost radi duševnog zdravlja.
Jedna od privlačnosti života u bazi — a i na Mesecu kao celini — nesumljivo je bila niska sila teže koja je izazivala osećanje opšte ugodnosti. No, ovo je bilo skopčano sa nekim opasnostima, a i trebalo je da prođe nekoliko nedelja pre no što bi se došljak sa Zemlje prilagodio lokalnoj sredini. Na Mesecu, ljudsko telo moralo je da stekne čitav niz novih refleksa. Tu mu je prvi put valjalo da pravi razliku između mase i težine.
Čovek koji je na Zemlji težio sto osamdeset funti verovatno bi sa oduševljenjem ustanovio da mu na Mesecu ukupna težina iznosi svega trideset. Sve dok bi se kretao pravolinijski jednoobraznom brzinom, ispunjavalo bi ga čudesno osećanje lepršavosti. Ali čim bi pokušao da promeni kurs, da skrene za ugao ili da se naglo zaustavi — smesta bi otkrio da su svih sto osamdeset funti njegove mase, ili inercije, još tu. Ona je, naime, bila zauvek data i nepromenljiva — istovetna na Zemlji, Mesecu, Suncu ili u slobodnom prostoru. Pre no što bi se, dakle, čovek prikladno navikao na življenje u lunarnoj sredini, bilo je važno ne izgubiti iz vida da su svi objekti sada šest puta tromiji nego što bi se to moglo pretpostaviti po njihovoj skromnoj težini. Bio je to nauk koji se obično sticao posle mnogobrojnih sudara i žestokih udaraca, tako da su se starosedeoci na Mesecu držali podalje od pridošlica sve dok se ovi ne bi aklimatizovali.
