Gde sam ja to, za ime Boga? — upita se Boumen; ali još dok je postavljao pitanje, shvatio je da nikada neće dokučiti odgovor. Izgledalo je kao da se svemir preokrenuo: ovo nije bilo mesto za čoveka. Iako je u kapsuli bilo prijatno toplo, najednom ga je obuzela studen i stao je da gotovo nekontrolisano drhti. Želeo je da zaklopi oči i da tako odagna biserno ništavilao koje ga je optakalo; ali to bi bio kukavički čin i on neće podleći tom porivu.
Izbušena i pločasta planeta lagano se okretala pod njim, ali nije bilo nikakve stvarne promene prizora. Pretpostavljao je da se nalazi na oko deset milja iznad površine, tako da bi trebalo bez teškoća da uoči bilo kakav znak života. Ali čitav ovaj svet bio je pust; inteligencija je došla ovde, izvršila svoju volju na njemu i ponovo otišla svojim putem.
A onda je zapazio kako se na ravnici uzdiže, dvadesetak milja ispred, približno valjkasta gomila ostataka koja je mogla predstavljati jedino olupinu nekog džinovskog broda. Bila je odveć udaljena da bi mogao razabrati neke pojedinosti, a i za nekoliko sekundi nestala je sa vidika, ali ipak je uspeo da uoči slomljena rebra i metalne ploče prigušenog sjaja koje su delimično bile oljuštene sa kostura poput kore od pomorandže. Zapitao se koliko već hiljada godina to truplo počiva na ovoj napuštenoj ploči za igru dama — i kakva su stvorenja plovila u njemu među zvezdama.
Potom je zaboravio na olupinu, zato što je nešto stalo da se pomalja povrh obzorja.
Najpre je ličilo na pljosnati disk, ali to je bilo stoga što je hitalo gotovo prema njemu. Kada mu se približilo i prošlo ispod njega, video je da je u obliku vretena i da je dugačko više stotina stopa. Iako su postojale slabašno vidljive pruge tu i tamo duž vitkog trupa, bilo je teško usredsrediti pogled na njih; izgledalo je da objekat vibrira, ili da se možda vrti, veoma velikom učestalošću.
Bio je zašiljen sa oba kraja, a nije se primećivao nikakav trag pogona. Samo je jedna stvar u vezi sa njim bila poznata ljudskim očima, a to je bila boja. Ako je posredi uistinu materijalan artefakt, a ne optička varka, onda su njegovi tvorci možda delili jedno od osećanja sa ljudima. Ali svakako nisu delili i njihova ograničenja, zato što je izgledalo da je vreteno načinjeno od zlata.
Boumen okrenu glavu da bi posredstvom sistema za osmatranje pozadi pratio kako stvar nestaje iza kapsule. Potpuno ga je prenebregla, a sada je primetio kako počinje da se spušta sa neba ka jednom od onih hiljada velikih otvora. Nekoliko sekundi kasnije iščezla je sa vidika, uz poslednji zlatni odblesak, zaronivši u planetu. Ponovo je ostao sam, pod tim opakim nebom, a osećanje izdvojenosti i udaljenosti od matičnog sveta stalo je da ga tišti snažnije nego ikada ranije.
A onda shvati da i sam ponire ka šarolikoj površini džinovskog sveta, kao i da neposredno pod njim zjapi novi pravougaoni ponor. Prazno nebo se zatvori nad njim, sat se polako zaustavi i kapsula ponovo poče da pada među beskrajnim abonosnim zidovima ka još jednom udaljenom zvezdanom glušju. Ali sada je bio siguran da se ne vraća u Sunčev sistem i u blistavom trenutku naslućenja, koje je moglo biti potpuno lažno, on shvati šta ovo jamačno mora biti.
Posredi je bio svojevrstan kosmički skretnički uređaj koji je upravljao saobraćajem zvezda kroz nezamislive dimenzije prostora i vremena. Prolazio je kroz veliku Centralnu stanicu Galaksije.
Daleko napred, zidovi tunela ponovo postaše slabašno vidljivi u prigušenoj svetlosti koja se slivala nadole iz nekog još skrivenog izvora. A onda tama namah bi razvejana u času kada sićušna svemirska kapsula izbi na nebo koje je blistalo zvezdama.
Vratio se u svemir koji je poznavao, ali bio mu je dovoljan samo jedan pogled da shvati kako se nalazi svetlosnim vekovima od Zemlje. Nije čak ni pokušao da razabere nako od poznatih sazvežđa koja su od početka istorije bila čovekovi prijatelji; možda nijedna zvezda koja je sada sijala oko njega nikada nije viđena golim ljudskim okom.
Većina ih je stajala usredsređena u jednom blistavom pojasu, isprekidanom mestimično mrkim prugama zatamnujuće kosmičke prašine, koji je potpuno opasivao nebo. Formacija je ličila na Mlečni Put, ali je bila višestruko sjajnija; Boumen se zapita da li je to uistinu njegova Galaksija, viđena iz tačke koja se nalazila znatno bliže njenom blistavom, zgusnutom središtu.
Nadao se da je tako; u tom slučaju, ne bi bio daleko od doma. Ali to je, shvatio je odmah, detinjasta pomisao. Bio je tako nepojamno udaljen od Sunčevog sistema da je bilo sasvim svejedno da li se nalazi u matičnoj Galaksiji ili u najudaljenijoj koja se može razabrati teleskopima.
