Ponovorođeni Zmaj полностью

Prašnjava soba iza vrata imala je možda deset koraka po širini i po dužini, ali u njoj je bila samo gomila vreća od debele smeđe tkanine. Svaka je bila napunjena, označena i zapečaćena Plamenom Tar Valona. Egvena nije morala da ih broji da bi znala kako ih je trinaest.

Pomeri svoju loptu svetlosti do zida i usidri je tu; nije bila sigurna kako je to uradila, ali kada je sklonila ruku, svetlost je ostala. Stalno učim, nove stvari, a da ne znam šta su, nervozno pomisli.

Elejna se namršti gledajući je kao da razmišlja, a onda i ona usidri svoje svetlo na zidu. Egvena ju je posmatrala. Mislila je da je videla šta je Elejna uradila. Ona je naučila od mene, ali ja sam to upravo naučila od nje. Zadrhta.

Ninaeva smesta razdvoji nabacane vreće i pročita oznake. „Rijana. Džoija Bajir. Ovo tražimo.“ Pogleda pečat na jednoj vreći, a onda slomi vosak i razveza je. „Barem znamo da niko pre nas nije ovde bio.“

Egvena odabra jednu vreću i slomi pečat ne čitajući oznaku. Nije zaista želela da zna po čijim stvarima pretura. Kada je izvrnula sadržaj na prašnjavi pod, ispostavilo se da su stvari unutra uglavnom stara odeća i cipele, i nekoliko pocepanih izgužvanih papira kakvi bi se mogli naći pod ormarom žene koja nije suviše predana čišćenju. „Ovde nema ničeg korisnog. Plašt koji nije ni za krpe. Iscepana polovina mape nekog grada. Tir. Tako piše u uglu. Tri čarape za krpljenje.“ Gurnu prst kroz rupu u somotskoj papučici i zamigolji ka ostalima. „Ova za sobom nije ostavila nikakve tragove.“

„Ni Amiko ništa nije ostavila“, sumorno odvrati Elejna, obema rukama bacajući odeću u stranu. „Sve ovo su prnje. Čekaj, evo neke knjige. Ko god da je ovo pakovao mora da se veoma žurio kada je ubacio i knjigu. Običaji i ceremonije tairenskog dvora. Korica je otkinuta, ali bibliotekarke će je svejedno hteti.“ To je bilo sigurno. Niko nije bacao knjige, ma koliko bile oštećene.

„Tir“, ravnim glasom kaza Ninaeva. Klečeći među stvarima iz vreće po kojoj je preturala, ponovo uze jedan već bačen papirić. „Spisak trgovačkih brodova na reci Erinin, s datumima isplovljavanja iz Tar Valona i datumima kada se očekuje da uplove u Tir.“

„Mogla bi to biti slučajnost“, polako reče Egvena.

„Možda“, odvrati Ninaeva. Presavi papir i gurnu ga u rukav, a onda slomi pečat na drugoj torbi.

Kada su naposletku završile, svaka torba bila je dvaput pretražena, a odbačeno đubre nagomilano uza zidove. Egvena je sedela na jednoj praznoj torbi, toliko obuzeta onim u šta je gledala da je jedva i primetila kada se žacnula. Skupivši kolena, posmatrala je malu zbirku koju su sakupile, uredno poredanu.

„To je previše“, reče Elejna. „Ima previše stvari.“

„Previše“, složi se Ninaeva.

Pronašle su i drugu knjigu, pohaban, u kožu povezan tom s naslovom Primedbe o poseti Tiru. Pola stranica je ispadalo. U postavi pocepanog plašta Česmal Emri, gde je možda zapao kroz džepove, bio je još jedan spisak trgovačkih plovila. Na njemu su bila samo imena, ali sva ista kao i na drugom spisku, prema kome su svi ti brodovi isplovili rano ujutru posle one noći kada su Lijandrin i ostale otišle iz Kule. Našle su još na brzinu iscrtan plan neke velike zgrade s jednom sobom bledo označenom kao „Srce Kamena“, i list s imenima pet gostionica. U zaglavlju stranice bila je razmrljana, jedva čitljiva reč „Tir“. Bilo je...

„Ponešto od svake“, promrmlja Egvena. „Sve do jedne ostavile su nešto što ukazuje na putovanje za Tir. Kako je to bilo kome moglo da promakne, ako su gledali? Zašto nam Amirlin ništa o ovome nije rekla?“

„Amirlin“, ogorčeno kaza Ninaeva, „čuva svoje tajne, i kakve veze ima da li ćemo mi zbog toga goreti!“ Duboko udahnu i kinu od prašine. „Mene brine to što gledam u mamac.“

„Mamac?“ – upita Egvena. Ali shvatila je, čim je progovorila.

Ninaeva klimnu. „Mamac. Klopka. Ili možda skretanje pažnje. Ali bila to zamka ili diverzija, tako je očigledno da ovim niko ne bi bio prevaren.“

„Sem ako ih nije bilo briga da li će onaj ko ovo pronađe primetiti zamku ili ne.“ Nesigurnost oboji Elejnin glas. „Ili su možda nameravale da bude toliko očigledno da se Tir potpuno zanemari.“

Egvena bi volela da ne veruje da je Crni ađah bio tako siguran u sebe. Shvati da drži torbicu i palcem prelazi preko izvijenog kamenog prstena u njoj. „Možda su nameravale da izazovu onoga ko ovo nađe“, tiho kaza. „Možda su mislile da će taj glavom bez obzira pojuriti za njima, u gnevu i ponosu.“ Da li su znale da ćemo mi ovo pronaći? Da li nas tako vide?

„Nek sam spaljena!“ – prosikta Ninaeva. Beše to zaprepašćujuće; Ninaeva nikada nije psovala.

Neko vreme ćutke su gledale sakupljene stvari.

„Šta sada da radimo?“ – naposletku upita Elejna.