Ponovorođeni Zmaj полностью

„Verin kaže. Moiraina kaže. Znam zašto ljudi smatraju da Aes Sedai vole da povlače konce. Skoro da osećam uzice na rukama i nogama. Šta god da urade, to će biti ono što je dobro za Belu kulu, a ne za nas.“

„Ali i dalje želiš da budeš Aes Sedai, zar ne?“

Egvena je oklevala, ali nije bilo sumnje u njenom odgovoru. „Da“, reče. „I dalje želim. Jedino ćemo tako biti bezbedne. Ali reći ću ti sledeće: neću dopustiti da me umire.“ To je bila nova misao, koju je izrekla čim joj je sinula, ali shvatila je da ne želi da povuče te reči. Odustati od dodira Istinskog izvora? Osećala ga je čak i sada, sjaj tik iza nje, tik sa druge strane vida. Odupre se želji da posegne ka njemu. Odustati od toga da budem ispunjena Jednom moći, da se osećam življom no ikada ranije? Neću! „Ne bez borbe.“

S druge strane zida zavlada duga tišina. „Kako bi mogla da ili sprečiš? Možda si sada snažna koliko i bilo koja od njih, ali ni ti ni ja ne znamo dovoljno da sprečimo makar i jednu Aes Sedai da nas odseče od Istinskog izvora, a ovde ili ima na desetine.“

Egvena razmisli o tome. Naposletku reče; „Mogla bih da pobegnem. Da zaista pobegnem ovaj put.“

„Pošle bi za nama, Egvena. Sigurna sam da bi. Čim pokažeš i trunku sposobnosti, ne puštaju te sve dok ne naučiš dovoljno da se ne ubiješ. Ili dok od toga ne umreš.“

„Više nisam prosta seljanka. Videla sam nešto sveta. Ako želim, mogu da pobegnem iz šaka Aes Sedai.“ Koliko je pokušavala da ubedi Elejnu toliko se trudila da uveri i samu sebe. A šta ako još ne znam dovoljno? Ako ne znam dovoljno o svetu, o Moći? Šta ako usmeravanje i dalje može da me ubije? Nije želela da razmišlja o tome. Toliko mnogo još treba da naučim. Neću im dozvoliti da me zaustave.

„Možda će nas moja majka zaštititi“, kaza Elejna, „ako je onaj Beli plašt govorio istinu. Nikada ni pomislila ne bih da ću se nadati da je tako nešto istina. Ali ako nije, verovatnije je da bi nas majka obe u lancima poslala nazad. Hoćeš li me naučiti da živim u selu?“

Egvena trepnu ka zidu. „Poći ćeš sa mnom? Mishm, ako dođe do toga?“ Ponovo zavlada duga tišina, a potom se začu slabašni šapat: „Ne želim da budem umirena, Egvena. Neću biti. Neću biti!“

Vrata se iznenada otvoriše, tresnuvši o zid. Egvena se trže i naglo uspravi. Čula je tresak vrata i sa druge strane zida. Faolajn uđe u Egveninu sobu, smešeći se, a pogled joj polete ka rupici. Slične rupe spajale su većinu polazničkih soba; sve koje su bile polaznice znale su za njih.

„Sapućeš s prijateljicom, je li?“ – s iznenađujućom toplinom reče kovrdžava Prihvaćena. „Pa, kada sama čekaš, preplavi te usamljenost. Jeste li se lepo ispričale?“

Egvena otvori usta, a onda ili brže-bolje zatvori. Šerijam je rekla da može da odgovara na pitanja Aes Sedai. Ni na čija više. Bezizražajno je gledala Prihvaćenu i čekala.

Lažno saosećanje skliznu s Faolajninog lica poput kiše s krova. „Na noge! Neće takve kao što si ti ostavljati Amirlin da čeka. Imaš sreće što nisam došla na vreme da te čujem. Miči se!“

Trebalo je da polaznice poslušaju Prihvaćenu skoro podjednako brzo kao Aes Sedai, ali Egvena ustade polako. Odugovlačila je najviše što se usudila nameštajući haljinu. Sićušno se nakloni pred Faolajn i uputi joj malecki osmeh. Prihvaćena se toliko namršti da se Egvena još šire osmehnu, pre no što se seti da se obuzda; nije bilo svrhe previše izazivati Faolajn. Digavši glavu, pretvarajući se da joj kolena ne klecaju, izađe iz sobe pre Prihvaćene.

Elejna je već čekala u hodniku s rumenom Prihvaćenom, čvrsto rešena da bude hrabra, kako je izgledalo. Nekako joj je uspelo da oda utisak kako je Prihvaćena sluškinja koja joj nosi rukavice. Egvena se nadala da je i njoj to makar upola toliko uspelo.

Ograđene galerije polazničkih odaja dizale su se sprat za spratom iznad njih, i spuštale se ispod, obrazujući šupalj stub, sve do polazničkog dvorišta. Na vidiku nije bilo nijedne druge žene. Čak i da je svaka polaznica u Kuli bila tu, manje od četvrtine soba bilo bi puno. Njih četiri ćutke su hodale oko praznih galerija i niz kružne staze; nijedna nije mogla da podnese da glasom potcrta tu prazninu.

Egvena nikada ranije nije dolazila u deo Kule gde su se nalazile odaje Amirlin Tron. Hodnici visokih zidova su bih dovoljno široki da kroz njih s lakoćom prođu volujska kola. Po zidovima su visile raznobojne tapiserije, izrađene u desetinama stilova, s cvetnim šarama i šumskim prizorima, junačkim delima i zamršenim obrascima. Neke su delovale tako staro kao da će se raspasti samo ako li ili neko dotakne. Dok su njih četiri koračale, obuća im je glasno kliktala o podne ploče u obliku romba, koje su se ređale u bojama sedam Ađaha.