Ako bi se zvezde pojavljivale samo jednu noć u hiljadu leta, kako bi onda ljudi verovali, obožavali i sačuvali za mnoštvo potonjih naraštaja sećanje na Božji grad!
Drugi svet! Ne postoji drugi svet! Ovde ili nigde je sve što postoji.
Kalgaš je tuđinski svet i nije nam namera da vas navedemo na pomisao da je on istovetan Zemlji, iako njegove žitelje predočavamo tako da govore jezikom koji vi možete razumeti i da koriste izraze koji su vam bliski i poznati. Ove reči valja shvatiti kao puke ekvivalente tuđinskih termina — kao, naime, konvencionalan niz ekvivalenata iste vrste kao što su oni koje koristi romanopisac u čijem delu likovi stranaca međusobno razgovaraju na maternjem jeziku, ali on njihove reči ipak transkribuje na jezik čitaoca. Tako, kada žitelji Kalgaša pominju „milje“, „šake“, „kola“ ili „kompjutere“, oni na umu imaju vlastite jedinice udaljenosti, vlastite organe za hvatanje, vlastita vozila za površinski prevoz, vlastite mašine za obradu podataka i tako dalje. Komjuteri koji se koriste na Kalgašu ne moraju nužno da budu kompatibilni sa onima koji su u upotrebi u Njujorku, Londonu ili Stokholmu, baš kao što ni „milje“ koje koristimo u ovoj knjizi ne predstavljaju nužno angloameričku jedinicu od 5.280 stopa. Ali izgledalo je jednostavnije i poželjnije pribeći ovim poznatim terminima pri opisivanju zbivanja na ovom potpuno tuđinskom svetu, nego preduzeti izmišljanje dugog niza potpuno kalgaških izraza.
Drugim rečima, mogli smo vam ispričati kako je jedan od likova u našem delu zastao da ušnira svoje „kuongliše“ pre no što se otisnuo na pešačenju dugo sedam „vorka“ glavnim „glibišem“ svog rodnog „znuba“ — i sve bi izgledalo savršeno tuđinsko. Ali bi istovremeno bilo i znatno teže razabrati šta smo hteli da kažemo, što nam nije izgledalo odveć suvislo. Suština ove priče ne počiva na količini bizarnih termina koje smo mogli da izmislimo; naprotiv, ona počiva na reakciji jedne grupe ljudi sličnih nama, koji žive na svetu prilično sličnom našem u svemu osim u jednoj veoma značajnoj pojedinosti; oni reaguju na izazovnu situaciju koja se beskrajno razlikuje od svih situacija sa kojima su se žitelji Zemlje ikada suočili. Pod takvim okolnostima, izgledalo nam je prikladnije da vam kažemo kako je neko ušnirao vezove na čizmama pre no što se otisnuo na putovanje dugo sedam milja, nego da ispunimo knjigu „kuonglišima“, „vorkima“ i „glibišima“.
Ako vam se to više dopada, možete zamišljati kako u tekstu stoje „vorki“ kad god se pominju „milje“, „gliizbiizi“ kad kog je reč o „časovima“ i „sleštrapi“ kad god naiđete na „oči“. Ili možete izmisliti vlastite termine. „Vorki“ ili „milje“, sasvim je svejedno — kada Zvezde zasijaju.
Bilo je bleštavo popodne četiri sunaca. Veliki zlatasti Onos počivao je visoko na zapadu, a mali crveni Dovim užurbano je ispod sebe ostavljao obzorje. Kada biste pogledali u suprotnom smeru videli biste sjajne bele tačke Treja i Patrua, jasne naspram purpurnog istočnog neba. Talasaste ravnice kalgaškog najsevernijeg kontinenta bile su preplavljene čudesnom svetlošću. Kancelarija Kelaritana 99, direktora jonglorskog gradskog instituta za psihijatriju, imala je ogromne prozore na svakoj strani, kroz koje se pružao veličanstveni pogled.
Širin 501 sa univerziteta Saro, koji je stigao u Jonglor pre nekoliko časova na Kelaritanov hitni zahtev, pitao se zašto nije bolje raspoložen. Širin je u osnovi uvek bio vesela osoba a za dana kada su sijala sva četiri sunca obično bi bio još življi. Ali danas, iz nekog razloga, bio je razdražljiv i zabrinut, mada je davao sve od sebe da to ne postane očigledno. Konačno, pozvan je u Jonglor kao stručnjak za mentalno zdravlje.
„Da li biste za početak želeli da popričate sa žrtvama?“ upitao ga je Kelaritan. Direktor psihijatrijske bolnice bio je suvonjav, koščati čovečuljak, bolešljivo žut i sa upalim prsima. Širin, koji je bio rumen i daleko od toga da bi se moglo reći kako je mršav, pokazivao je urođenu sumnjičavost prema svakom odraslom muškarcu koji je bio više nego upola lakši od njega. Možda me uznemirava Kelaritanov izgled, pomisli Širin. Liči na kostura koji hoda. „Ili smatrate da bi bilo bolje kada biste prvo stekli izvesno lično iskustvo vezano za Tunel tajne, dr Širine?“
Širinu pođe za rukom da se nasmeje. Nadao se da to nije zvučalo suviše natetgnuto.
„Možda bi trebalo da prvo porazgovaram sa jednom do tri žrtve“, reče on. „Na taj način bih mogao malo bolje da se pripremim za užase Tunela.“
