Život se polako vraćao. Ogromni brod je podrhtavao, dok su automatski mehanizmi još uvek radili. Onda su vihori energije oko svakog zaštitnog poklopca zaustavili svoj nevidljivi vrtlog. Nekoliko sekundi poklopci su ostali u pređašnjem položaju, zatim su odjednom svi u isto vreme odskočili nagore i nestali u ležištima na tavanici, usred komplikovanog spleta cevi, prečaga i kablova.
Dva čoveka su i dalje nepomično ležala u dubokim foteljama, okružena obručima nestalih poklopaca. Treći je oprezno podigao svoju otežalu glavu i počeo da otresa tamnu kosu. Podigao se iz dubine najmekše izolacije, seo i nagnuo se prema tabli da pročita pokazatelje aparata.
— Izašli smo iz pulsacije! — začuo se njegov energičan glas. — Opet ste se prvi probudili, Kari. Za jednog astronauta vi ste idealno zdravi.
Kari Ram, elektronski inženjer i navigator astralne letelice „Telur“, momentano se okrenuo i sreo sa još uvek mutnim pogledom komandanta.
Krećući se s naporom, Mut Ang uzdahnu sa olakšanjem i stade pred tablu.
— Dvadeset četiri parseka … Prošli smo pored zvezde … Nova aparatura nikad nije precizna… ili, tačnije, mi ne umemo dobro njome da vladamo.
Centralna sala za upravljanje vasionskim brodom bila je prostrana i okrugla, dobro zaštićena u dubinama gigantske letelice. Iznad komandnog pulta i hermetičkih vrata, svud unaokolo, nalazio se plavičasti ekran koji je sačinjavao jedan zatvoreni krug. Napred, duž centralne osovine broda uzdizao se kao kristal providan diskos lokatora, čiji je prečnik iznosio oko četiri metra; sjedinjavajući se sa kosmičkim prostorom, njegov odblesak u kontrolnim lampama aparature ličio je na crni dijamant.
Mut Ang je načinio jedva primetan pokret, i odmah su sva tri čoveka koja su se nalazila u komandantskoj kabini gotovo na isti način pokrila oči. S leve strane na ekranu zasvetlilo je džinovsko narandžasto sunce. Njegova svetlost, mada je izgubila od svoje jačine prolazeći kroz snažne filtere, jedva se mogla podneti.
Mut Ang klimnu glavom.
— Još malo i mi bismo proleteli kroz koronu zvezde. Više neću da izračunavam pravac. Mnogo je sigurnije da prođemo sa strane.
— Zbog toga novi pulsacioni vasionski brodovi mogu da zaplaše čoveka — primetio je sedeći u dubokoj fotelji, Tej Eron, pomoćnik komandanta i glavni astrofizičar. — Mi izračunavamo putanju, a brod zatim leti naslepo kao hitac u noći. Ne dopada mi se ovakav način letenja u kosmos, mada je brži od svega što je dosad čovečanstvo moglo da izmisli.
— Dvadeset četiri parseka! — uskliknu Mut Ang. — A mi smo to vreme ipak doživeli kao jedan tren …
— Tren sna sličan smrti — namrgođeno progunđa Tej Eron. — Uz to, na Zemlji uopšte …
— Bolje da ne mislimo o tome — reče Kari Ram ustajući. — Na Zemlji je prošlo preko sedamdeset osam godina. Većina drugova su već mrtvi, mnogo šta se promenilo … Šta će biti kada …
— To je neizbežno pri dalekom putovanju bilo kojim vasionskim brodom — mirno odgovori komandant. — Na „Teluru“ vreme veoma brzo prolazi. I mada smo najdalje od svih otišli u kosmos, vratićemo se gotovo isto toliko stari kao što smo bili kada smo pošli.
Tej Eron se približi mašini za izračunavanje pozicije.
— Sve je besprekorno — rekao je posle nekoliko minuta. — Ovo je bio Kor Serpentis, ili Unuk al Haj — Srce Zmije, kako su ga zvali drevni arapski astronomi, zato što se ta zvezda nalazi u sredini dugačkog sazvežđa.
— A gde je njen najbliži sused? upita Kari Ram.
— Skrila ga je od nas glavna zvezda. Pogledajte, spektar K je na nuli. S naše strane je senka — odgovori Tej.
— Razmaknite zaštitne ploče na svim prijemnicima! — zapovedi komandant.
Okružila ih je neizmerna tama kosmosa, koja je izgledala još dublja jer je s leve strane i u pozadini gorelo narandžasto-zlatnim plamenom Srce Zmije, bacajući u zasenak sve zvezde i Mlečni Put.
„Telur“ je bio poslat na beskrajno daleko putovanje da bi njegova, posada mogla neposredno da prouči zagonetne procese pretvaranja materije na jednoj ugljeničkoj zvezdi, koji su veoma važni za zemaljsku energetiku. Postojala je sumnja da je ta zvezda bila povezana sa tamnim oblakom, perpendikularno okrenutim prema Zemlji u obliku elektromagnetskog kruga koji se okretao. Naučnici su se nadali da će u relativnoj blizini Sunca otkriti istoriju stvaranja našeg planetskog sistema.
„Relativno blizu“ značilo je sto deset parseka, ili trista pedeset godina, što odgovara vremenu potrebnom da svetlosni zrak prevali put od te zvezde do Zemlje.
Kari Ram je proverio kontrolnu aparaturu, koja je pokazivala da su sve veze automatskih mehanizama u redu. Onda mladi astronaut utonu u razmišljanje.
