Dokotrlja se ogromni crveno-beli autobus. Putnike pozvaše da posedaju.“No, pa, idite“, reče Dauge.
Bikov progunđa: „Imamo vremena. Dok svi posedaju…“
Ispod oka pogledao je kako se putnici jedan za drugim, bez žurbe penju u autobus. Bilo ih je stotinak.
„To će potrajati najmanje petnaest minuta“, dostojanstveno primeti Griša.
Bikov ga strogo pogleda:
„Zakopčaj košulju.“
„Ali, tata, vrućina je“, reče Griša.
„Zakopčaj košulju“, ponovi Bikov. „Ne idi razdrljen.“
„Ne ugledaj se na mene“, dodade Jurkovski. „Ja mogu, ali ti — još ne.“
Dauge ga pogleda i obori oči. Nije hteo da posmatra Jurkovskog — njegovo samouvereno, mlohavo lice, sa gadljivo opuštenom donjom usnom, tešku tašnu sa monogramom i raskošno odelo od porozne stereosintetike. Bolje je ipak bilo gledati u visoko, prozračno nebo, bez ijednog jedinog oblačka, čak i bez ptica — nad aerodromom su ih rasterivali ultrazvučnim sirenama.
Bikov mlađi je pod budnim okom Bikova starijeg zakopčavao okovratnik. Jurkovski čeznutljivo reče:
„U stratoplanu ću zatražiti flašu mineralne vode…“ Bikov stariji podozrivo upita:
„Jetra?“
„Zašto baš mora da bude jetra?“ odgovori Jurkovski. „Jednostavno mi je vrućina.
I vreme je da već jednom zauvek shvatiš da mineralna voda pri napadu jetre ne pomaže.“
„Da li si barem uzeo svoje pilule?“ upita Bikov.
„Šta si se prikačio za njega?“ reče Dauge.
Svi ga pogledaše. Dauge spusti pogled i reče kroz zube:
„Molim te, Vladimire, pazi da ne zaboraviš — pismo treba predati Arnautovu čim stignete na Sirt.“
„Ako je Arnautov na Marsu“, reče Jurkovski.
„Razume se. Ja te samo molim da ne zaboraviš.“
„Podsetiću ga“, obeća Bikov.
Zaćutali su. Ljudi je ispred autobusa već bilo manje.
„Znate šta, idite vi, vreme je“, reče Dauge.
„Da, vreme je da krenemo“, uzdahnu Bikov. Prišao je Daugeu i zagrlio ga. „Ne tuguj, Joaniču“, reče tiho. „Do vđenja. Ne tuguj.“
Čvrsto je stezao Daugea dugačkim, koščatim prstima. Dauge ga lako odgurnu.
„Želim vam dobru plazmu“, promrmlja.
Stegao je ruku Jurkovskom. Jurkovski zatrepta; nešto je hteo da kaže, ali samo obliznu usne. Nagao se, podigao sa trave svoju prekrasnu tašnu, počeo da je vrti u rukama i ponovo je spustio na travu. Dauge ga nije gledao.
Jurkovski ponovo podiže svoju tašnu.
„Ne kloni duhom, Grigorije“, reče patetičnim glasom.
„Potrudiću se“, suvo odgovori Dauge.
Sa strane, Bikov je davao poslednja uputstva sinu. „Dok sam na putu, budi stalno sa mamom. I nikakvih, tamo, podvodnih zabava.“
„Dobro, tata.“
„Nikakvih rekorda.“
„Dobro, tata, ne brini.“
„Manje misli na devojke, više na mamu.“
„Dobro, tata.“
Dauge tiho reče:
„Ja idem.“
Okrenuo se i pošao prema zgradi aerodroma. Jurkovski ga je gledao kako se udaljava. Dauge je bio mali, poguren, jako star.
„Do viđenja, čika-Volođa“, reče Griša.
„Do viđenja, mali“, reče Jurkovski. Gledao je kako se Dauge udaljava. „Posećuj ga. Jednostavno svrati kod njega na čaj — i ništa više. On te voli.“
Griša klimnu glavom. Jurkovski mu podmetnu obraz, potapša ga po ramenu i sa Bikovom krete ka autobusu. Teško se popeo uz stepenice, seo na fotelju pored Bikova i rekao:
„Bilo bi dobro kad bi let odložili. Bikov ga zaprepašćeno pogleda.“
„Koji let? Naš?“
„Da, naš. Daugeu bi bilo lakše. Ili da barem i nas lekari proglase za nesposobne.“
Bikov zasopta, ali oćuta. Kad autobus krete, Jurkovski progovori:
„Čak nije hteo ni da me zagrli. Dobro je i uradio. Bez njega nemamo zbog čega da letimo. To nije lepo. Ni pošteno.“
„Prestani“, reče Bikov.
Dauge se peo uz granitne stepenice aerodroma i osvrnuo za sobom. Crvena mrlja autobusa je već nestajala na ivici horizonta, gde su se u ružičastoj izmaglici videle konične siluete letelica za vertikalno uzletanje. Griša upita:
„Kud da vas odvezem, čika-Griša? U institut?“
„Može i u institut“, odgovori Dauge.
Nikud mi se ne ide, pomisli on. Baš nikud. Kako mi je teško… Nikada nisam mogao ni da pomislim da će mi biti tako teško. Jer, nije se desilo ništa novo ili neočekivano. Sve je odavno poznato i proračunato. Na vreme je sve preživljeno, jer ko hoće da izgleda kao slabić? Jednom rečju — sve je pravedno i pošteno. Pedeset i dve godine mu je. Četiri puta ozračen. Istrošeno srce. Loši živci. Pa čak ni krv nije njegova. Zbog toga ga nikad ne uzimaju, uvek ga proglašavaju za nesposobnog. A Volođu Jurkovskog uzimaju. A tebi, kažu, Grigorije Joaniču, dovoljno je i to što jedeš ono što ti daju, i što spavaš tamo gde te polože da spavaš. Vreme je kažu, Grigorije Joaniču, da učis mlađe. A čemu da ih učim? Dauge ispod oka pogleda Grišu. Kako je samo zdrav i jak! Da ih učim smelosti? Ili možda zdravlju? A ništa drugo, u suštini, nije ni potrebno. Tako, sad ostaješ sam. Sa još stotinak članaka, koji su već zastareli. I nekoliko knjiga, koje brzo stare. Tu je i slava, koja stari brže od svega.
Okrenuo se i ušao u bučni, prohladni hol. Griša Bikov je koračao kraj njega.
