Koliko je prošlo od kada nije bila sa muškarcem! Gotovo je zaboravila kako to izgleda… gotovo. Ranije bi je uvek prožimao neprijatni osećaj da greši, da skreće sa pravoga puta, da se upušta u nešto u šta ne bi trebalo. Sa Teremonom nije bilo tako: jednostavno su nestale sve prepreke, pretvaranja i strahovi, i konačno je osetila zadovoljstvo, želju da se prepusti, da u ovom raskomadanom i izmučenom svetu više ne bude sama, da mora sklopiti savez i da je Teremon, pošten i otvoren, pa čak i pomalo nepristojan, snažan, odlučan i pouzdan, predstavljao saveznika kakav joj je bio potreban i kakvog je želela.
I tako se konačno predala, bez oklevanja i bez žaljenja. Kakva ironija, pomisli ona. Trebalo je da dođe do smaka sveta, pa da se ona zaljubi! Bar je sada to imala. Sve drugo moglo je biti izgubljeno; ali bar je to imala.
„Pogledaj“, reče ona pokazujući rukom. „Znak za auto-put.“
Bila je to zelena metalna ploča, koja je visila pod neverovatnim uglom na jednoj banderi i čija je površina bila umazana crnim mrljama. Na tri-četiri mesta videle su se rupe, verovatno od metaka. Svetložuta slova, međutim, još su bila prilično čitljiva: VELIKI JUŽNI AUTOPUT, kao i strelica koja je pokazivala da treba samo da nastave pravo.
„Odavde nema više od milju-dve“, reče Teremon. „Trebalo bi da stignemo do njega…“
Odjednom se začu neko prodorno zviždanje posle koga usledi oštar udarac, koji nastavi zaglušujuće da odzvanja. Sifera zapuši uši. Trenutak kasnije osetila je kako ju je Teremon uhvatio pod ruku i stao da vuče prema tlu.
„Lezi!“ prošaputa on oštro. „Neko puca!“
„Ko? Gde?“
Pištolj na iglu bio mu je u ruci. I ona izvuče svoj. Podigavši pogled, videla je da je metak pogodio saobraćajni znak: sada je na njemu bila još jedna rupa između prve dve reči, koja je uništila nekoliko slova.
Teremon se pognuo i hitro uputio prema ivici najbliže zgrade. Sifera ga je sledila, sa osećanjem da je nekome na nišanu. Ovo je bilo gore nego da stoji naga pred Altinolom i Vatrogasnom Patrolom: hiljadu puta gore. Naredni pucanj mogao je da usledi svakog časa, iz bilo kog pravca, a ona nije imala načina da se zaštiti. Čak i kad je zavila za ugao zgrade i sklupčala se pored Teremona u prolazu, teško dišući, dok joj je srce ludački lupalo, uopšte se nije osećala bezbedno.
On klimnu prema nizu spaljenih kuća sa druge strane ulice. Dve-tri bile su nedirnute, tamo niže kod naspramnog ugla; primetila je prljava lica u senci koja su zurila kroz prozor na spratu najudaljenije kuće.
„Tamo su unutra. Kladim se da su uljezi. Ludaci.“
„Vidim ih.“
„Ne plaše se naših marama Vatrogasne Patrole. Možda ovde, van grada, ni ne znaju za Patrolu. Ili možda pucaju u nas baš zato što ih nosimo.“
„Misliš?“
„Sve je moguće.“ Teremon ode malo napred. „Pitam se samo da li stvarno pokušavaju da nas pogode, ali su strašno loši strelci, ili smao pokušavaju da nas uplaše? Ako su pokušali da nas uplaše, ali su uspeli samo da pogode znak za auto-put, onda bismo mogli da probamo da umaknemo. Ali ako je ovo bilo samo upozorenje…“
„Podozrevam da je posredi bilo upravo to. Malo je verovatno da bi hitac koji nas je promašio pogodio baš znak. Suviše precizno.“
„Verovatno je tako“, odvrati Teremon. On se namršti. „Mislim da ću im staviti do znanja da smo naoružani. Tek da ih obeshrabrim kako ne bi poslali izviđače da nam se prišunjaju oko jedne od ovih kuća i zađu nam s leđa.
On spusti pogled na pištolj i podesi otvor na široki snop i maksimalnu daljinu. Zatim ga podiže i samo jednom opali. Strela crvene svetlosti zapišta kroz vazduh i udri o tle ispred same zgrade na čijem prozoru su se lica pojavila. Na travnjaku ostade ugljenisana mrlja iz koje su se dizali vijugavi pramenovi dima.
Sifera upita: „Mislš li da su oni to videli?“
„Osim ako nisu toliko zabrazdili da više ne mogu ni na šta da obrate pažnju. Mislim da su videli. I da im se nije mnogo dopalo.“
Lica su se vratila na prozor.
„Ne diži glavu“, upozori je Teremon. „Imaju neku vrstu puške za lov na krupnu divljač. Vidim joj otvor cevi.“
Prolomio se još jedan zavijajući zvuk i začuo silan udarac.
Znak za auto-put se zaljuljao i pao.
„Možda su ludi“, primeti Sifera, „ali prilično dobro gađaju.“
„Suviše dobro. Samo su se poigravali s nama sa onim prvim hicem. Ismevali nas. Poručuju nam da će nas razneti ako promolimo nos. Saterali su nas u ćorsokak i uživaju u tome.
„Možemo li umaći ovim prolazom?“
„Na suprotnom kraju je sam šut. I uljezi koji nas čekaju, koliko znamo.“
„Pa šta ćemo onda?“
„Zapalićemo kuću“, odvrati Teremon. „Spaliti ih. I ubiti ih ako su dovoljno ludi da se predaju.“
Oči joj se razrogačiše. „Da ih ubijemo?“
„Ako ne budemo imali drugog izbora, da; da, uradiću to. Želiš li da stigneš do Amganda, ili ti se više dopada da ostatak života provedeš skrivajući se u ovom prolazu?“
„Ali ne možeš tek tako ubiti ljude, čak iako si… čak iako su…“
Glas joj zamre. Nije znala šta pokušava da kaže.
„Čak iako pokušavaju da te ubiju, Sifera? Čak iako smatraju zabavnim da ti pucaju iznad glave?“
