U kolima je nastupila tišina. Širin je zlovoljno zurio u predeo koji se menjao, neobično, četvrtasto, bedno oguljeno drveće, žbunje sa cvetovima čudnih metalnih preliva, neviđeno visokih i uskih kuća sa zašiljenim strehama. Retko kada je zalazio ovako daleko na sever do tada. Cela unutrašnjost izgledala je nekako odbojno… kao i ovi njegovi slatkorečivi, cinični saputnici. Pomislio je kako će mu biti drago da se vrati kući u Saro.
Ali prvo… Tunel tajne…
Jongloroska izložba povodom nove stogodišnjice protekle od njegovog osnivanja prostirala se na nepreglednom parku istočno od grada. Bio je to pravi grad u gradu, krajnje spektakularan na svoj način, pomisli Širin. Video je vodoskoke, arkade, sjajne, ružičaste i tirkizne kule od plastike, stamene poput kamena, koja se prelivala u duginim bojama. Velike izložbene hale nudile su umetnička blaga iz svih kalgaških provincija, industijske eksponate i poslednja čuda nauke. Na koju god stranu da je pogledao, video je nešto neobično i prelepo. Hiljade ljudi, možda stotine hiljada, koračali su duž sjajnih, elegantnih bulevara i avenija.
Širin je stalno slušao da je Jonglorska stogodišnja izložba jedno od svetskih čuda i sada se uverio da je to tačno. Ko je bio u prilici da je poseti, mogao se smatrati retko povlašćenim. Priređivala se samo jednom svakih sto godina i trajala je tri godine, kako bi se obeležila godišnjica osnovanja grada… a za ovu, petu Jonglorsku stogodišnju izložbu, govorilo se da je najveća od svih do sada. Zaista je odjednom osetio goruće uzbuđenje, kakvo već dugo nije iskusio, dok je putovao po negovanom tlu. Nadao se da će pred kraj nedelje imati malo slobodnog vremena da se uputi u samostalno istraživanje.
Ali ovo raspoloženje se iznenada promenilo kada su kola zavila za perimetar Izložbe i dovela ih do stražnjeg ulaza u oblasti za zabavu. Ovde, kako je Kelaritan kazao, velike oblasti bile su omeđene konopcima; a zlovoljno mnoštvo ljudi zavirivalo je preko konopaca, očigledno puno jeda kada su videli kako Kubelo, Kelaritan i Varita 312 vode Širina prema Tunelu tajne. Širin je mogao da ih čuje kako ljutito mrmljaju, prigušeno, promuklo, što ga je uznemirilo i čak pomalo zaplašilo.
Postalo mu je jasno da je advokat govorio istinu. Ovi ljudi bili su ljuti što je Tunel zatvoren.
Ljubomorni su, Širin pomisli začuđeno. Znaju da idemo u Tunel i žele da i sami uđu. Uprkos svemu što se ovde dogodilo.
„Možemo poći ovim putem“, primeti Varita.
Pročelje tunela bilo je jedna ogromna piramidna građevina, čije su se strane sužavale i gubile u jezivoj, vrtoglavoj perspektivi. U njenom središtu nalazila se ogromna šestostrana kapija, dramatično oivičena skerletnom i zlatnom bojom. Preko nje su stavljene šipke. Varita izvadi ključ, otključa mala vrata levo od fasade i oni stupiše unutra.
Unutra je sve izgledalo manje više obično. Širin je ugledao nizove metalnih držača čija je namena bez sumnje bila da zadrže redove ljudi koji su čekali da se ukrcaju. Iza njih nalazila se platforma koja je umnogome podsećala na platforme na svakoj železničkoj stanici, sa nizom malih otvorenih kola. A iza toga…
Tama.
Kubelo reče: „Molim vas da prvo ovo potpišete, doktore…“
Širin se zagleda u list hartije koji mu je advokat pružio. Gomile reči, nejasnih, reči koje su mu poigravale pred očima.
„Šta je ovo?“
„Dokument kojim preuzimate punu odgovornost na sebe. U standardnom obliku.“
„Da. Naravno.“ Širin odsutno nažvrlja svoje ime, ni ne pokušavši da pročita šta piše.
Ti se ne bojiš, stade sam da uverava sebe. Ničeg se ti ne plašiš.
Varita 312 mu spusti u šaku neki mali uređaj. „Prekidač“, objasni ona. „Celokupna vožnja traje petnaest minuta, ali dovoljno je da pritisnete ovu zelenu pločicu ovde čim budete smatrali da ste dovoljno vremena proveli unutra i da ste saznali sve što je bilo potrebno da saznate… ili ako vam postane neugodno… i upaliće se svetla. Vaša kola će se brzo uputiti na suprotni kraj Tunela, a zatim vratiti na stanicu.“
„Hvala vam“, odvrati Širin. „Ali sumnjam da će mi zatrebati.“
„Morate ga poneti sa sobom. Za svaki sluačaj.“
„Planiram da iskusim celu vožnju“, odvrati joj on, uživajući u svojoj pompeznosti.
Postojalo je i nešto što su ljudi nazivali luda odvažnost, podseti se on. Nije nameravao da upotrebi prekidač, ali verovatno ne bi bilo mudro ne poneti ga.
Za svaki slučaj.
Zakoračio je na platformu. Kelaritan i Kubelo su ga posmatrali; izrazi lica bili su im providni. Gotovo da je čuo njihove misli. Ta debela stara budala će se naprosto raspasti tamo unutra. Neka samo misle šta im je drago.
Varita je nestala. Bez sumnje je otišla da uključi tunelski mehanizam.
Da; eno je, u kontrolnoj kabini visoko zdesna, daje im znak da je sve spremno.
„Izvolite u kola, doktore…“ reče Kelaritan.
„Svakako. Svakako.“
