„U ime Tame!“ promuklo je prošaputao. „Šta smo to otkrili, Sifera?“
„Nisam sigurna. Ali iz ovih stopa se dajem na posao.“ Pogledala je nazad prema zaklonu ispod stene, gde su još čučali prestravljeni Tuvik i njegovi ljudi, praveći svete znake i mrmljajući molitve tihim, zapanjenim glasovima, kao da još ne mogu da shvate da ih je moćna oluja poštedela. „Tuviče!“ povika Sifera, upućujući mu energično, gotovo ljutito, znake. „Izlazi odatle zajedno sa ljudima! Čeka nas posao!“
Harim 682 bio je krupan, jak pedesetogodišnjak, snažnih mišića na rukama i grudima koji su bili prekrveni podebljim izolacionim slojem sala. Čim ga je Šerim ugledao kroz prozor bolničke sobe, znao je da će se on i Harim dobro slagati.
„Oduvek sam bio naklonjen ljudima koji su, ovaj, pokrupniji“, objasni psiholog Kelaritanu i Kubelu. „Pošto sam i sam gotovo celog života bio takav, razumete. Ali nikada nisam bio mišićav kao ovaj ovde.“ Širin se prijatno nasmeja. „Ja sam skroz naskroz samo debeo. Osim ovde, razume se“, dodade on, lupnuvši se postrance po glavi… „Čime se ovaj Herim bavi?“
„Lučki radnik“, odvrati Kelaritan. „Trideset pet godina na jonglorskim dokovima. Dobio je na lutriji kartu za otvaranje Tunela tajne. Poveo je celu porodicu. Svi su pretrpeli izvesna oštećenja, ali on je najgore prošao. Veoma se stidi zbog toga; takva grdosija od čoveka pa da doživi potpuni slom.“
„Mogu da mislim“, reče Širin. „Uzeću to u obzir. Hajde da popričamo s njim, važi?“
Oni uđoše u sobu.
Harim je sedeo i nezainteresovano zurio u kocku koja je bacala svetlost u šest boja na zid naspram njegovog kreveta. Kada je ugledao Kelaritana, osmehnuo se dosta ljubazno, ali kao da se ukočio kada je primetio advokata Kubela kako ulazi posle direktora bolnice, a izraz lica mu se sasvim sledio kada je video i Širina.
„Ko je to?“ upita on Kelaritana. „Još jedan advokat?“
„Nipošto. Ovo je Širin 501, sa univerziteta Saro. Ovde je da ti pomogne da se oporaviš.“
„Auh“, frknu Harim. „Još jedan pametnjaković! Šta je bilo ko od vas učinio do sada da mi pomogne?“
„Potpuno si u pravu“, primeti Širin. „Jedini koji može da pomogne Harimu da se oporavi jeste sam Harim, a? Ti to znaš i ja to znam i možda bih mogao da ubedim bolničko osoblje da i oni to shva te.“ Seo je na ivicu kreveta. Zaškripao je pod psihologovom telesinom. „Ovde bar imaju pristojne krevete. Mora da su zaista dosta dobri kada mogu istovremeno da izdrže nas dvojicu… Čini mi se da ne voliš advokate? Ni ja ih ne volim, prijatelju.“
„Bedni huškači, eto šta su oni“, primeti Harim. „Puni su trikova. Nateraju te da kažeš stvari koje ne misliš, govoreći ti da mogu da ti pomognu ako kažeš to i to, a završi se tako što tvoje vlastite reči upotrebe protiv tebe. Bar ja tako gledam na to.“
Širin podiže pogled prema Kelaritanu. „Da li je baš neophodno da Kubelo prisustvuje ovom razgovoru? Čini mi se da bi bez njega bilo mnogo lakše.“
„Ovlašćen sam da učestvujem u svakom…“ poče ukočeno Kubelo.
„Molim vas“, prekide ga Kelaritan, unevši mnogo više snage u samu reč nego u učtivost koja se iza nje krila. „Širin je u pravu. Trojica posetilaca u isto vreme možda su previše danas za Harima. A vi ste ioanko već čuli njegovu priču.“
„Pa…“, poče Kubelo, potamnelog lica. Ali posle jednog trenutka se okrete i iziđe iz sobe. Širin potajno dade Kelaritanu znak da se smesti u suprotan ugao.
A onda se okrenu prema čoveku u krevetu, uputi mu svoj najprijatniji osmeh i reče: „Bilo je prilično gusto, je li tako?“
„Vi ste to kazali.“
„Koliko dugo si ovde?“
Harim slegnu ramenima. „Mislim nedelju, dve nedelje. A možda i malo duže. Ne znam, samo nagađam. Od…“
On zaćuta.
„Jonglerove izložbe?“ podstaknu ga Širin.
„Da, od kada sam pošao na onu vožnju.“
„Od tada je prošlo malo više od nedelju-dve“, primeti Širin.
„Stvarno?“ Harimov pogled se zacakli. Nije želeo da sluša o tome koliko je već dugo u bolnici.
Promenivši prilaz, Širin reče: „Kladim se da nisi ni sanjao da će doći dan kada ćeš reći sebi da će ti biti drago da se vratiš na dokove, a?“
Harim se osmehnu i odvrati: „Ponovite to još jednom! Šta bih dao da sutra mogu da teglim sanduke unaokolo.“ On spusti pogled na šake. Krupne, snažne šake, debelih prstiju, zatupastih na vrhovima, jedan iskrivljen usled neke stare povrede. „Od ležanja ću postati pravi mekušac. Kada dođe vreme da se vratim na posao, više neću biti nizašta.“
„Šta te onda ovde zadržava? Zašto jednostavno ne ustaneš i ne odeš?“
Kelaritan, koji je sedeo u uglu, uputi mu zvučno upozorenje. Šerim mu dade rukom znak da ćuti.
Harim zaprepašćeno pogleda Širina. „Da ustanem i odem?“
„Zašto da ne? Nisi zatvorenik.“
„Ali ako bih to učinio… ako bih to učinio…“
Glas radnika sa dokova utihnu.
„Kada bi to učinio, šta bi se dogodilo?“ upita Širin.
Harim je dugo ćutao, oborene glave, namrštenih veđa. Nekoliko puta je počinjao da govori, ali je sam sebe prekidao. Psiholog je strpljivo čekao. Konačno je Harim, napetim, promuklim, napola prigušenim glasom, kazao: „Ne mogu da iziđem napolje. Zbog… zbog… zbog…“ Borio se sam sa sobom. „Tame“, izgovori na kraju.
„Tame“, ponovi Širin.
