Tri ili četiri dana posle toga Širin je osećao u blagoj meri, veoma blagoj, neku vrstu klaustrofobije koja je toliko građana Jonglora poslala u bolnicu za mentalno obolele. Nalazio bi se u svojoj sobi, zadubljen u izveštaj na kome je radio, kada bi iznenada osetio kako se Tama sklapa nad njim, te bi morao da ustane i iziđe na terasu, ili čak da napusti zgradu i pođe u dugu šetnju po hotelskom vrtu. Neophodno? Pa, možda i ne. Ali poželjno. Svakako poželjno. Posle toga se uvek osećao bolje.
Ili bi spavao kada bi mu Tama došla. Prirodno, u njegovoj sobi sijala je božanska svetlost dok je spavao… uvek je spavao sa upaljenom svetlošću, nije znao nikoga ko nije… a od vožnje kroz Tunel navikao se i na pomoćnu božansku svetlost za slučaj da zakaže baterija one prve, mada je na indikatoru jasno stajalo da u njoj ima energije za još šest meseci. I pored svega toga, Širinov usnuli um postao bi ubeđen da mu je soba uronila u dubine besvetlosti, u potpuno crnu, pravu i savršenu Tamu. I on bi se probudio, drhteći, znojeći se, ubeđen da je oko njega Tama, iako ga je sa obe strane obasjavao prijateljski sjaj dve božanske svetiljke i govorio mu da nije.
Zato je sada, kada je izišao iz aviona u ovaj sumorni sumračni predeo… Pa, bilo mu je drago što je ponovo kod kuće, ali više bi voleo sunčaniju dobrodošlicu. Morao je da se bori protiv blage klonulosti, ili možda i nije bila tako blaga, dok je ulazio u prolaz od fleksiglasa koji je štitio putnike od lošeg vremena i vodio od aviona do terminala. Žalio je što su podigli taj polaz. Širin pomisli kako bi mu više odgovaralo da se sada ne nalazi u zatvorenom, čak i po cenu da pokisne. Bolje je biti napolju pod otvorenim nebom, pod utešnom svetlošću (koliko god da je u ovom trenutku slaba, koliko god skrivena oblacima) prijatlejskih sunaca.
Ali mučnina je prošla. Kada je podigao prtljag, radost zbog povratka kući u Saro odnela je prevagu nad podmuklim posledicama njegovog češanja o Tamu.
Ispred oblasti za podizanje prtljaga čekala ga je u kolima Liliat 221. I to mu je popravilo raspoloženje. Bila je vitka žena prijatne spoljašnosti u poznim četrdesetim, koleginica iz odeljenja za psihologiju, mada se bavila eksperimentalnim radom, životinjama u lavirintima, i putevi im se nikada nisu ukrštali. Poznavali su se deset ili petnaest godina. Širin bi je verovatno odavno pitao da se uda za njega da je bio od onih koji se žene. Ali nije; a nije ni ona bila za udaju, ako je suditi na osnovu nagoveštaja koje mu je davala. Ipak, odnos koji su izgradili izgleda da je oboma odgovarao.
„Baš sam izabrao jadan dan da se vratim kući… “ primeti on dok se smeštao pored nje i nagnuo se da je ovlaš, prijateljski poljubi.
„Ovako je već tri dana. Kažu da nas čekaju još tri ista dana do narednog Dana Onosa. Pretpostavljam da ćemo se svi do tada podaviti. Čini mi se da si malo oslabio tamo u Jongloru, Širine!“
„Stvarno? Znaš već, severnjačka hrana… nije baš po mom ukusu…“
Nije očekivao da će to biti u toj meri vidljivo. Kada čovek njegovih razmera izgubi deset do petnaest funti, to ne bi trebalo uopšte da se primećuje. Međutim, Liliat je oduvek imala oštro oko. A možda je on izgubio više od deset ili petnaest funti. Od prolaska kroz Tunel jednostavno je samo brljao po tanjiru. On! Teško mu je i samom bilo da poveruje koliko je malo jeo.
„Izgledaš dobro“, reče ona. „Zdravo. Krepko.“
„Stvarno?“
„Ne mislim da bi trebalo da budeš mršav, ne pod starost. Ali ne može ti škoditi da se malo stešeš. Znači, dobro si se proveo u Jongloru?“
„Pa…“
„Jesi li posetio Izložbu?“
„Jesam. Neverovatna je.“ Nije uspeo u svoje reči da unese baš mnogo oduševljenja. „Blagi Bože, ta kiša, Liliat!“
„U Jongloru nije padala kiša?“
„Sve vreme je bilo vedro i suvo. Isto kao i u Sarou pre mog odlaska.“
„Pa, godišnja doba se menjaju, Širine. Ne možeš se nadati da se vreme neće menjati celih šest meseci, znaš. Pošto se svakog dana menja položaj sunaca na nebu, ne možemo očekivati da se dugo zadrži jedno klimatsko ustrojstvo.“
„Ne mogu da odlučim da li mi više zvučiš kao meteorolog ili astrolog“, primeti Širin.
„Ni jedno ni drugo. Zvučim kao psiholog… zar mi nećeš pričati o putu, Širine?“
Oklevao je. „Izložba je bila vrlo uspešna. Žao mi je što si je propustila. Ali najveći deo vremena provodio sam u poslu. Oni na severu imaju pune ruke posla sa tim Tunelom tajne.“
„Da li je istina da su ljudi umirali unutra?“
„Nekolicina jeste. Ali uglavnom su izlazili traumatizovani, rastrojeni. Klaustrofobični. Razgovarao sam sa pojedinim žrtvama. Mesecima će se oporavljati. Neki će ostati doveka nesposobni. I pored svega toga, Tunel je ostao nedeljama otvoren.“
„I pošto su se javili problemi?“
