„Volela bih obojicu da oderem! Kao i Velorana i Stena. Znali su da ne treba da brbljaju! Na šta su ta dvojica mislila kada su se izlajala o jednoj tako poverljivoj stvari? Pokazaću ja njima. Obojicu ću dovući ovamo i saznati koji od njih je propevao pred Hilikom i Branginom, a ako ovi misle da će ikada doktorirati na ovom Univerzitetu…“
„Molim te, Sifera“, stade da je umiruje Balik. „Praviš gužvu ni oko čega.“
„To tebi nije ništa! Moje iznenađenje propalo i…“
„Niko ti ništa nije upropastio. Sve to ostaju samo glasine dok ne daš preliminarnu izjavu. A što se tiče Velorana i Stena, ne znamo pouzdano da je bilo ko od njih dvojice pustio taj glas, a ako i jeste neko od njih, pa, seti se da si i ti nekada bila mlada.“
„Da“, primeti Sifera. „Pre tri geološke epohe.“
„Ne budi luda. Mlađa si od mene, a ni ja nisam starac, da znaš.“
Sifera nezainteresovano klimnu. Zatim pogleda prema prozoru. Odjednom joj kiša više nije izgledala tako prijatna. Napolju je sve bilo mračno, uznemirujuće mračno.
„Pa ipak, nije prijatno čuti da su naši nalazi već predmet spora, a još nisu ni objavljeni…“
„Moraju biti predmet spora, Sifera. Sve će uznemiriti ono što smo pronašli u tom brdu… i to ne samo ljude iz našeg odeljenja, već i iz istorijskog, filozofskog, čak i teološkog, svi će oni pretrpeti uticaj. I možeš se kladiti da će se boriti da odbrane svoje ustaljena stanovišta o načinu na koji se civilizacija razvila. Zar ne bi i ti, kada bi ti došao neko sa sasvim novom idejom koja bi ugrozila sve u šta veruješ? Budi realna, Sifera. Od početka smo znali da će se podići prašina oko ovoga.“
„Pretpostavljam da si u pravu. Nisam očekivala da će početi tako brzo. Još se nisam ni raspakovala.“
„U tome i jeste problem. Odmah si prionula na posao, a nisi se nimalo odmorila… Slušaj, imam ideju. Zaslužili smo malo slobodnog vremena pre no što se vratimo punom radnom vremenu i akademskim brigama. Zašto ti i ja ne bismo zajedno pobegli od kiše i pošli na kraći odmor? Do Jonglora, na primer, da vidimo Izložbu? Juče sam razgovarao sa Širinom… upravo se vratio odande, znaš, i kaže…“
S nevericom je zurila u Balika. „Molim?“
„Pomenuo sam odmor. Ti i ja.“
„Da l' se ti to meni udvaraš, Baliče?“
„Možeš to i tako nazvati. Zar je to toliko neverovatno? Nismo baš stranci. Poznajemo se još od studentskih dana. Upravo smo se vratili iz pustinje gde smo zajedno proveli godinu i po.“
„Zajedno? Bili smo zajedno na iskopavanju, to da. Ti si imao svoj šator, ja svoj. Nikada nije bilo ničeg među nama. A sada, kao grom iz vedra neba…“
Na Balikovom ravnodušnom licu videlo se da je očajan i da je u neprilici. „Nisam te zaprosio, Sifera. Samo sam predložio da pođemo na jedno kratko putovanje do Jonglora radi Izložbe, na pet ili šest dana, da uživamo malo na suncu, u pristojnom hotelu umesto u šatoru podignutom usred pustinje, odemo na nekoliko tihih večera, uživamo u dobrom vinu…“ Okrenuo je iznervirano dlanove nagore. „Naterala si me da se osećam kao glupavi srednjoškolac, Sifera.“
„I ponašaš se kao da jesi“, odvrati ona. „Naš odnos je uvek bio čisto poslovni, Baliče. Neka i ostane takav, važi?“
Zaustio je nešto da odgovori, predomislio se i čvrsto stisnuo usne.
Ostali su zagledani jedno u drugo jedan dug i neprijatan trenutak.
Siferi je tutnjalo u glavi. Sve je ovo bilo neočekivano i neugodno… prvo vest da su ostali članovi odeljenja već zauzimali strane u vezi sa nalazima Tombo, pa Balikov nespretni pokušaj da je zavede. Zavede? To jest, da uspostavi neku vrstu romantičnog odnosa sa njom, u svakom slučaju. Kako je samo bio zapanjen kada ga je odbila.
Pitala se nije li ga možda sasvim slučajno nekada navela na pomisao da oseća nešto prema njemu.
Ne. Ne. U to nije mogla da poveruje. Nije je zanimalo da ode u zemlju na severu, pijucka vino u romantično osvetljenim restoranima ni sa Balikom ni sa bilo kim drugim. Imala je svoj posao. I to joj je bilo dovoljno. Već dvadeset godina, još od vremena kada je bila šiparica, muškarci su joj se nudili, govoreći joj kako je lepa, divna, očaravajuća. Pretpostavljala je da to treba da joj laska. Bolje da je smatraju lepom i očaravajućom, nego ružnom i dosadnom. Ali nju to nije zanimalo. Nikada. Nije želela da je zanima. Baš nespretno od Balika što je sada stvorio taj glupi jaz među njima, kada im predstoji celokupno sortiranje materijala iz Beklimota… njih dvoje, da rade rame uz rame…
Ponovo je neko zakucao na vrata. Bila je neobično zahvalna na tom prekidu.
„Ko je?“
„Mudrin 505“, odvrati drhtavi glas.
„Uđi. Molim te.“
„Ostavljam vas“, reče Balik.
„Nemoj. Došao je da vidi pločice. To su i tvoje pločice koliko i moje, je li tako?“
„Sifera, izvini ako…“
„Zaboravi. Zaboravi!“
