Na Teremonovom licu pojavi se iznenađenje. „Zaista? Kada sam je pre neki dan pitao da li će izabrati Sklonište, praktično mi se nasmejala u lice. Čvrsto je bila odlučila da odavde posmatra pomračenje. Ne mogu da verujem da se predomislila. Ta se žena ne plaši ničega, Binaje. Možda sređuje u poslednjem trenutku još neke sitnice u svojoj kancelariji.“
„Najverovatnije.“
„A naš bucmasti prijatelj Širin? Ni on nije ovde?“
„Ne, nipošto. On je u Skloništu.“
„Naš Širin nije baš hrabar, a?“
„Bar je dovoljno razuman da to prizna. I Raista je u Skloništu, kao i Atorova žena Najilda, uostalom kao i gotovo svi ostali koje poznajem, osim nas nekolicine iz Opservatorije. Da si mudar i ti bi bio tamo, Teremone. Kada Tama večeras stigne ovamo, požalićeš što nisi.“
„Apostol Folimun 66 mi je rekao otprilike istu stvar pre više od godinu dana, samo što me je on pozivao u svoje Sklonište, ne vaše. Ali sasvim sam spreman da se suočim sa najgorim užasom koji bogovi mogu da sruče na mene, prijatelju. Večeras moram da budem na licu mesta, jer zakopan u nekom udobnom malom podzemnom skloništu neću moći da napišem rubriku, je li tako?“
„Sutra neće više biti novina za koje bi napisao tu priču, Teremone.“
„Misliš?“ Teremon uhvati Binaja za ruku i priđe mu sasvim blizu, gotovo mu se unese u lice. Tihim, napetim glasom upita: „Kaži mi, Binaje. Kao prijatelj prijatelju. Da li stvarno misliš da će se večeras dogoditi nešto tako neverovatno kao što je Spuštanje noći?“
„Da, mislim.“
„Pobogu! Ti to ozbiljno, čoveče?“
„Nikad nisam bio ozbiljniji u životu, Teremone.“
„Ne mogu da verujem. Tako si smiren, Binaje. Tako čvrst, odgovoran. Pa ipak si sakupio gomilu, kako si sam priznao, spekulativnih astronomskih proračuna, nešto ugljenisanih ostataka iskopanih u pustinji hiljadu milja odavde i nekoliko trica koje si čuo iz ustiju gomile kultista divljeg pogleda, sve si to pomešao u najluđu prokletu zbrku apokaliptičkih gluposti koju sam ikada…“
„Nisu to gluposti“, ostade uporan Binaj i još jednom tiho ponovi. „Nisu to gluposti.“
„Znači, večeras će stvarno doći do smaka sveta.“
„Sveta kakvog mi poznajemo i volimo, da.“
Teremon pusti Binajevu ruku i podiže ruke u očajanju. „Blagi Bože! Čak i ti! Tame mu, Binaje, već preko godinu dana pokušavam da poverujem u sve to, ali ne mogu, jednostavno ne mogu. Šta god kazali ti, ili Ator, Sifera. Folimun 66, Mondior…“
„Sačekaj još malo“, reče Binaj. „Samo još nekoliko časova.“
„Ti to stvarno iskreno!“ Reče zabrinuto Teremon. „Svih mu bogova, nisi ništa manje udaren od Mondiora lično. Fuj! To ti je moj komentar, Binaje. Fuj… Uvedi me unutra da se vidim sa Atorom, hoćeš li?“
„Upozoravam te, on tebe ne želi da vidi.“
„To si već kazao. Ipak me uvedi.“
Teremon nije očekivao da će ikada morati da zauzme neprijateljski stav prema naučnicima iz Opservatorije. Jednostavno je tako ispalo, veoma postepeno, tokom meseci koji su vodili ka devetnaestom teptaru.
U suštini, reč je bila o novinarskom integritetu, govorio je sebi. Binaj mu je bio stari prijatelj; dr Ator je, van svake sumnje, bio veliki astronom; Širin genijalac, otvoren i simpatičan; a Sifera… e pa, ona je bila privlačna i zanimljiva žena i poznati arheolog. Uopšte nije želeo da bude u neprijateljstvu sa tim ljudima.
Međutim, morao je da piše o onome u šta veruje. A do dubine svoje duše verovao je da je ova skupina iz Opservatorije bila isto onoliko uvrnuta koliko i Apostoli Plamena, i u istoj meri opasna po stabilnost društva.
Neka nevidljiva planeta, koja se uz to još ne može otkriti, juri preko neba po orbiti koja je donosi u blizinu Kalgaša svakih nekoliko dekada, nije nego! Kombinacija položaja sunaca u kojoj na nebu ostaje samo Dovim kada nevidljiva planeta stigne ovoga puta? Dovimova svetlost tako biva zaklonjena i svet zapada u Tamu? Posledica toga je sveopšte ludilo? Ne, ne, nije mogao to da svari.
Teremonu je sve to izgledalo u istoj meri suludo kao i stvari koje su Apostoli Plamena godinama trućali. Jedina posebnost koju su Apostoli ubacili bio je tajanstveni fenomen poznat pod nazivom Zvezde. Čak su i ljudi iz Opservatorije bili toliko pametni da priznaju kako nemaju pojma šta su to Zvezde. Očigledno, neka nova vrsta nevidljivih nebeskih tela koja odjednom postaju vidljiva po završetku Godine pobožnosti i bes bogova se sruči na Kalgaš… tako su bar tvrdili Aposotoli.
„To je nemoguće“, rekao mu je Binaj, jedne večeri u klubu Šest sunaca. Bilo je to šest meseci pre datuma određenog za pomračenje. „Pomračenje i Tama, da. Zvezde, ne. U Vaseljeni nema ničeg osim našeg sveta, šest sunaca, nekih beznačajnih asteroida… i Kalgaša Dva. Ako, takođe, postoje Zvezde, zašto ne možemo da izmerimo njihovo prisustvo? Kako to da ne možemo da ih otkrijemo na osnovu orbitalnog odstupanja onako kako smo to učinili sa Kalgašem Dva? Ne, Teremone, ako tamo napolju postoje Zvezde, onda mora da nešto nije u redu sa Teorijom opšte gravitacije. A mi znamo da je teorija ispravna.“
