„To je samo početak“, odvrati Sifera. „Teremone, ne mogu iz glave da izbijem onaj pepeo. Pepeo na brdu Tombo. One velike blokove kamenja, temelje kiklopskog grada… i pepeo svuda oko njihove osnove.“
„A ispod još stariji pepeo, pa još stariji.“
„Da“, reče ona.
Primetio je da mu se malo primakla. Takođe je primetio da je potpuno nestalo njenog neprijateljskog držanja i… da li je moguće?… kao da je reagovala na neku prošlu privlačnost koju je nekada osećao prema njoj. Poznavao je simptome. Bio je suviše iskusan da ih ne bi odmah uočio.
Odlično, pomisli Teremon. Još malo pa će smak sveta, a Sifera, sada, neočekivano rešava da skine masku Ledene kraljice.
Jedna neobična, nespretna prilika, čudnovato visoka, klizeći im se približi krajnje trapavo. Pozdravila ih je uz kikot.
„Još nema ni traga Zvezdama“, primeti on. Bio je to Jimot, drugi mladi diplomac. „Možda uopšte nećemo imati piliku da ih vidimo. Pokazaće se da je sve to fijasko, isto kao i opit koji smo Faro i ja pokušali da izvedemo u onoj mračnoj zgradi.“
„I dalje se vidi veliki deo Dovima“, istače Teremon. „Ima još dosta do potpune Tame.“
„Ti kao da jedva čekaš da dođe“, reče Sifera.
On se okrenu prema njoj. „Voleo bih da se okonča ovo čekanje.“
„Hej!“ povika neko. „Moj kompjuter ne radi!“
„Svetla…!“ začu se još jedan glas.
„Šta se dešava?“ upita Sifera.
„Nestalo je struje“, odvrati Teremon. „Upravo kako je Širin predvideo. Mora da su iskrsle nevolje u stanici sa generatorom. Prvi talas ludada besomučno jurca gradom.“
I zaista, slaba svetlost koja je dopirala sa svećnjaka delovala je kao da će se svakog časa ugasiti. Prvo se veoma pojačala, kao da je kroz svetiljke prošao brzi poslednji nalet struje; a onda je oslabila; ponovo se pojačala, ali ne onoliko kao pre jednog trenutka, da bi se potom ponovo smanjila, to jest gotovo ugasla. Teremon oseti kako ga Sifera snažno steže za mišicu.
„Ugasile su se“, reče neko.
„Isto i kompjuteri… neka neko uključi rezervni dovod struje! Hej! Rezervni dovod struje!“
„Brzo! Solarskop ne radi! Kamera ne snima!“
Teremon primeti: „Zašto se nisu pripremili za ovako nešto?“
Ali očigledno da jesu. Negde iz dubine zgrade dopre tutnjava i ekrani kompjutera raštrkanih po prostoriji ponovo oživeše. Svetiljke u svećnjacima, međutim, nisu. Očigledno su bile pripojene na drugo kolo, tako da rezervni generator u podrumu neće i u njih vratiti svetlost.
Opservatorija je praktično bila u potpunoj Tami.
Siferina šaka je i dalje počivala na Teremonovom zglavku. Razmišljao je da li da je zaštitnički zagrli.
A onda se začu Atorov glas. „U redu, pomozite mi! Već za jedan minut sve će biti u redu!“
„Šta to ima?“ upita Teremon.
„Ator je doneo svetlost“, dopre do njega Jimotov glas.
Teremon se okrenu i zagleda se u njega. Nije bilo lako ma šta videti pri tako slaboj svetlosti, ali već u narednom trenutku oči su mu se pomalo privikle na to. Ator je u naručju držao pet šest palica dugačkih jednu stopu i inč debelih. Preko njih je gledao u osoblje.
„Faro! Jimote! Dođite da mi pomognete.“
Mladići otapkaše do direktora Opservatorije i oslobodiše ga palica. Jimot je jednu po jednu podizao, a Faro je, u potpunoj tišini, palio velike, nezgrapne šibice sa izrazom kao da izvodi najsvetiji mogući obred kakve religijske svetkovine. Kada bi plamenom dodirnuo gornji kraj svake palice, slabi plamen bi u prvi mah oklevao, jalovo poigravajući oko vrha, a onda bi odjednom pucketavi sjaj obasjao Atorovo mršavo lice žućkastom svetlošću. Sponatano klicanje prolomi se velikom prostorijom.
Palicu je obavijalo šest inča treperavog plamena!
„Vatra,“ zapita Teremon. „Ovde unutra? Zašto ne upotrebe božanske svetiljke ili nešto drugo?“
„Razgovarali smo o tome“, odvrati Sifera. „Međutim, božanske svetiljke su tako slabe. Dobre su za kakvu malu spavaću sobu, u čijem prijatnom društvu se lakše prebrodi vreme spavanja, ali za mesto ove veličine…“
„A dole? Da li i dole pale baklje?“
„Mislim da pale.“
Teremon zavrte glavom. „Nije ni čudo što će grad noćas planuti. Ako čak i vi pribegavate nečem tako primitivnom kao što je vatra da biste odagnali Tamu…“
Osvetljenje je bilo slabo, slabije i od najoskudnije sunčeve svetlosti. Plamenovi su se ludo vrteli, rađajući pijane, treperave senke. Baklje su se gadno pušile i prostorija je počela da se oseća na zagorelo jelo. Ali ipak su stvarale žutu svetlost.
Bilo je nečeg veselog u toj žutoj svetlosti, pomisli Teremon. Naročito posle četiri sata provedena samo sa sumornim, nestalnim Dovimom.
Sifera je grejala šake na plamenu najbliže baklje, ne obraćajući pažnju na čađ koja se skupljala po njima u obliku finog, sivog praha, i kao u zanosu mrmljala sebi u bradu: „Divno! Divno! Nikada ranije nisam razmišljala o tome koliko je žuto lepa boja.“
Međutim, Teremon je nastavio sumnjičavo da posmatra baklje. Nabrao je nos kada je osetio užežen miris i upitao: „Od čega su napravljene?“
„Od drveta“, odvrati ona.
„Oh, ne, nisu. Bar ne gore. Poslednji inč na vrhu je ugljenisan i plamen sve vreme izbija ni iz čega.“
