Vitrine su bile pune knjiga, naučnih uređaja, svakakvih stvari, bio je to ceo muzej astronomije. Sami bogovi su znali koliko su te vitrine bile teške, ali Teremon je dobio neku natprirodnu snagu u ovom kriznom trenutku, tako da ih je podizao i odvlačio na mesto… dok mu je Širin više manje pomagao… kao da su jastuci. Mali teleskopi i ostali merni instrumenti su se isprevrtali dok je nameštao teške vitrine. Čuo se lom stakla.
Binaj će me ubiti, pomisli Teremon. On obožava sve te stvarčice.
Ali ovo nije bio trenutak za prefinjenost. Nagomilavao je jednu vitrinu za drugom na vrata i kroz nekoliko minuta podigao je barikadu koja je mogla, bar se nadao, da zadrži rulju ako ova uspe da probije hrastovinu.
Negde, nejasno, daleko, mogao je da čuje udare golih šaka po vratima. Vrisak… povike…
Sve je ličilo na sablasni san.
Rulja je krenula iz Saroa podstaknuta glađu za spasenjem, spasenjem koje su nudili Apostoli Plamena, a koje se moglo sada steći, kako im je rečeno, jedino uništenjem Opservatorije. Ali što se više približavao trenutak nastupanja potpune Tame, izluđujući strah uništio je u njihovim umovima sve osim sposobnosti da delaju. Nije bilo vremena da se razmišlja o kolima koja idu po tlu, niti o oružju, o vođi, pa čak ni o organizaciji. Pohitali su prema Opservatoriji peške, napali su je golim rukama.
A sada, kada su se našli tu, poslednji blesak Dovima, poslednja kao rubin crvena kap sunčeve svetlosti, zatreperila je slabašno nad čovečanstvom kome nije ostalo ništa osim čistog, sveopšteg straha.
Teremon zareža. „Hajdemo nazad gore!“
Više nije bilo ni traga od ma koga u prostoriji u kojoj su ranije bili okupljeni. Svi su otišli na najgornji sprat, u samu kupolu Opservatorije. Kada je Teremon uleteo unutra, zapanji ga sablasni spokoj koji je tamo, kako se činilo, preovladavao. Ličilo je na sliku. Jimot je sedeo na maloj stolici sa naslonom ispred kontrolne table džinovskog solarskopa, kao da je ovo sasvim obično veče tokom koga treba obaviti izvesna astronomska istraživanja. Ostali su bili okupljeni oko manjih teleskopa, a Binaj je izdavao naređenja napetim, krzavim glasom.
„Dobro upamtite, svi. Od životne je važnosti da snimite Dovima neposredno pred nastupanje potpune tame i promenite ploču. Ti… ti… svaki neka preuzme po jednu kameru. Potrebno nam je sve do čega možemo da dođemo. Svi znate… koliko je vreme ekspozicije…“
Svi su bez daha to mrmljajući potvrdili.
Binaj prevuče šakom preko očiju. „Da li baklje još gore? Nije važno, vidim ih!“ Svom težinom se oslanjao o naslon stolice. „Nemojte zaboraviti, ne trudite se… ne trudite se da napravite umetničke fotografije. Kada se Zvezde pojave, ne trošite vreme pokušavajući da odjednom uhvatite dve zajedno. Dovoljna je i jedna. I… ako osetite da se gubite, bežite od kamere.“
Širin, koji je sa Teremonom stajao kod vrata, prošaputa: „Odvedi me do Atora. Ne vidim ga.“
Novinar mu nije odmah odgovorio. Neodređene prilike astronoma su se talasale i rasplinjavale, a baklje iznad glava postale su samo žute mrlje. Soba je bila hladna poput smrti. Teremon oseti da mu je Sifera na trenutak stisnula šaku… samo na trenutak… i onda više nije bio u stanju da je vidi.
„Mračno je“, zacvile on.
Širin ispruži ruke. „Atore.“ Posrčući je krenuo napred. „Atore!“
Teremon krenu za njim i uhvati ga za ruku. „Čekajte. ja ću vas odvesti.“ Uspeo je nekako da stigne na drugi kraj sobe. Zatvorio je oči pred Tamom i um pred haosom koji je rastao u njemu.
Niko ih nije čuo, niti je obraćao pažnju na njih. Širin udari u zid.
„Atore!“
„Jeste li to vi, Širine,“
„Da. Da. Atore?“
„Šta je bilo, Širine?“ To je sasvim sigurno bio Atorov glas.
„Samo sam hteo da vam kažem… ne brinite za gomilu… vrata su dovoljno jaka da ih zadrže…“
„Da. Svakako“, promrmlja Ator. Teremon pomisli kako mu glas zvuči kao da dolazi iz velike daljine.
Daljine koja se merila svetlosnim godinama.
Odjednom se među njima našla još jedna prilika koja se lako kretala i živo mlatarala rukama. Teremon pomisli da bi to mogao biti Jimot, pa čak i Binaj, ali onda oseti grubu tkaninu odore kultista i shvati da to mora da je Folimun.
„Zvezde!“ povika Folimun. „Evo Zvezda! Sklanjaje mi se s puta!“
Pokušava da stigne do Binaja, shvati Teremon. Da uništi bogohulne kamere.
„Pazi…“ dreknu Teremon. Ali Binaj je i dalje sedeo sklupčan ispred kompjutera koji su aktivirali kamere, snimajući bez pripreme dok se spuštala potpuna Tama.
Teremon ispruži ruku. Uhvati Folimunovu odoru, povuče ga, zaokrenu. Odjednom oseti nečije prste na svom. Nesigurno je posrnuo. Ispred njega su bile samo senke; podu ispod njegovih nogu nedostajalo je čvrstine. Nečije kolenu mu se snažno zabi u prepone i on zaurla u zaslepljujućoj izmaglici bola i umalo ne pade.
Ali posle prvog trenutka agonije vratila mu se snaga. Uhvatio je Folimuna za ramena, nekako ga okrenuo i čvrsto rukom obuhvatio Apostolov vrat. U istom trenutku začuo je Binajevo kreštanje: „Imam ih! Svi za kamere!“
