Paradoksalno, ali upravo je dolazak rulje prodrmao Širina i omogućio mu da se pribere. Bilo mu je veoma loše, onda kada su on i Teremon prvi put sišli da zabarikadiraju vrata. Osećao se dobro, čak bi se moglo reći neobično bodro, dok su silazili; ali onda se po prvi put suočio sa pravom Tamom, ošinula ga je poput naleta otrovnog gasa, i on se sav sklupčao. Ostao je sav skupljen da sedi na stepeništu, osećao je takvu paniku da mu je od toga postalo hladno, i prisećao se svog puta kroz Tunel tajne, shvativši da ovoga puta vožnja neće potrajati samo nekoliko minuta, već nekoliko nepodnošljivih časova.
Teremon ga je tada izvukao i Širin je malo povratio samokontrolu, tako da su uspeli da se vrate na gornji nivo Opservatorije. Ali onda je nastupilo potpuno pomračenje… i pojavile su se Zvezde. Iako je Širin okrenuo glavu kada je prvi put taj nebožanski snop svetlosti prodro kroz otvor u krovu Opservatorije, nije uspeo u potpunosti da izbegne potresni prizor. I na trenutak je osetio kako gubi razum… osetio je kako počinje da se kida tanana nit razuma…
Ali onda je stigla rulja i Širin je shvatio da je sada trebalo da se pobrine ne samo za svoj razum, već i za vlastiti život. Ako je želeo da preživi ovu noć, nije imao drugog izbora do da ostane pribran i nađe neko bezbedno mesto. Raspršio se njegov naivni plan da pojavu Tame posmatra kao nepristrasni naučnik kakvim se pravio. Neka neko drugi posmatra tako pojavu Tame. On će se sakriti.
Potom je nekako uspeo da stigne do podruma, do tog malog, veselog skladišta u kome je svetlela mala vesela božanska svetlost šireći oko sebe slab, ali vrlo utešan sjaj. Stavio je rezu na vrata i stao da čeka.
Čak je malo i odspavao.
Sada je bilo jutro. Ili možda već po podne, nije tačno znao. Jedna je stvar bila sigurna: užasna noć je prošla i sve je bio mirno, bar u blizini Opservatorije. Širin na prstima iziđe u Hodnik, zastade, oslušnu i zabrinuto se zagleda uz stepenice.
Posvuda je vladala tišina. Barice prljave vode iz sistema za gašenje. Odvratni smrad ustajalog dima.
Zastao je na stepeništu i zamišljeno skinuo vatrogasnu sekiru sa nosača na zidu. Sumnjao je da bi mogao sebe da natera da upotrebi sekiru protiv drugog živog stvora; ali nije bilo loše imati je uz sebe, ako su stvari napolju bile u haosu, što je očekivao.
A sada u prizemlje. Širin otvori vrata od podruma… ista ona koja je zalupio za sobom prethodne večeri kada je pomahnitalo bežao… i pogleda napolje.
Dočekao ga je užasan prizor.
Veliko predvorje Opservatorije bilo je puno ljudi, svi su bili nagomilani na podu, ležali su ispruženi na sve strane, kao da se tu cele noći odigravala neka velika pijana orgija. Međutim, ovi ljudi nisu bili pijani. Mnogi od njih su ležali iskriveljeni u sablasnim, nemogućim položajima kakve samo leš može da zauzme. Drugi su ležali ispruženi, na gomili visokoj dva do tri čoveka, poput odbačenih tepiha. I oni su izgledali mrtvi, ili izgubljeni u poslednjoj nesvesti u životu. Ostali su očigledno bili živi, ali su sedeli strašno potreseni, jecajući i stenjući.
Sve što je nekada bilo izloženo u velikom predvorju, naučni instrumenti, portreti velikih ranih astronoma, precizne astronomske karte, bilo je skinuto i spaljeno ili jednostavno pokidano i izgaženo. Širin je primetio čađave i slupane ostatke koji su tu i tamo štrčali između tela.
Glavna vrata bila su otvorena. Iza njih je dopirao topao i ohrabrujući sjaj.
Širin je pažljivo napredovao ka izlazu.
„Dr Širine?“ začu se iznenada jedan neočekivani glas.
On se okrenu, zamahnuvši tako snažno sekirom da samo što nije prsnuo u smeh zbog svoje lažne ratobornosti.
„Ko je to tamo?“
„Ja. Jimot.“
„Ko?“
„Jimot. Sećate me se, zar ne?“
„Jimot, da.“ Štrkljasti, nespretni diplomac astronomije iz neke udaljene provincije. Širin je sada video momka, napola skrivenog u niši. Lice mu je bilo pocrnelo od pepela i čađi, odeća mu je bila iscepana, delovao je ošamućeno i uzdrmano, ali izgleda da je inače bio u redu. A onda je krenuo prema njemu mnogo manje komično nego obično: više nije bilo ni traga batrganju, nekontrolisanim zamasima ruku i trzanju glave. Užas čudno deluje na ljude, pomisli Širin.
„Da li si se ovde krio cele noći?“
„Pokušao sam da napustim zgradu kada su se pojavile zvezde, ali sam se ovde zaglavio. Jeste li videli Faroa, dr Širine?“
„Tvog prijatelja? Nisam. Nikoga nisam video.“
„Izvesno vreme bili smo zajedno. Ali u nastaloj pometnji stvari su se toliko raspojasale…“ Jimotu pođe za rukom da se nekako čudno osmehne. „Mislio sam da će spaliti zgradu. Ali onda se uključio protivpožarni sistem.“ On pokaza na ljude iz grada koji su ležali svuda unaokolo. „Šta mislite, jesu li svi mrtvi?“
„Neki od njih su samo ludi. Videli su Zvezde.“
„I ja sam ih video, samo na trenutak“, odvrati Jimot. „Samo na trenutak.“
„Kakve su?“ upita Širin.
„Niste ih videli, doktore? Ili se ne sećate?“
„Bio sam u podrumu. Lepo i udobno.“
