Osmehnula se. Svakog trenutka osećala se sve bolje i bolje. Ta ružičasta svetlost na obzorju pomagala joj je da se oporavi, pomisli ona. Svitalo je: sunce, Onos, ulazilo je na nebo. Što se Onos više uzdizao, to su Zvezde bivale manje sjajne, manje zastrašujuće. Brzo su bledele. One na istoku već su čilele pred Onosovom sve većom snagom. Čak i na suprotnoj strani neba, gde je Tama i dalje carevala i zvezde stolovale poput klenova u ribnjaku, njihov neverovatni sjaj počeo je da gubi na jačini. Sada je mogla da gleda u nebo i po nekoliko trenutaka u jednom mahu, a da u glavi ne počne bolno da joj tutnji. I bila je manje zbunjena. Sada se jasno sećala gde živi, gde radi i šta je radila prethodno veče.
U Opservatoriji… sa svojim prijateljima, astronomima, koji su predvideli pomračenje…
Pomračenje…
Eto, to je radila, shvati ona. Čekala je pomračenje. Tamu. Zvezde.
Da. Čekala je požare, razmišljala je Sifera. I eno ih. Sve se odigralo tačno po planu. Svet je goreo, isto kao i mnogo puta pre toga… nije ga zapalila ruka bogova, niti snaga Zvezda, već obični muškarci i žene, poludeli pod uticajem zvezda, koje je uhvatila očajnička panika, nagoneći ih da vrate normalnu dnevnu svetlost bilo čime što mogu pronaći.
Uprkos haosu svuda oko nje, ostala je mirna. Njen povređeni um, otupeo, ali ne i omamljen, nije u potpunosti mogao da reaguje na kataklizmu koju je donela Tama. Nastavila je da hoda niz put do glavnog četvorougaonog dvorišta kampusa, pored prizora zastrašujućeg rušenja i uništavanja, ne osetivšni nikakav šok, nikakvo žaljenje zbog onoga što je izgubljeno, nikakav strah pred teškim vremenima koja je bez sumnje očekuju. Delovi uma sposobni za takva osećanja još su joj bili blokirani. Bila je puki promatrač, miran, nepristrasan. Ona zgrada u plamenu preko puta bila je nova univerzitetska biblioteka u čijem je planiranju pomagala. Međutim, ovaj prizor je nije dirnuo. Isto je tako mogla hodati kroz neko dve hiljade godina staro nalazište čija je sudbina bila odavno zapečaćena. Nikada joj se nije dogodilo da zaplače zbog neke ruševine stare dve hiljade godina. Tako nije zaplaka ni sada, dok je ceo univerzitet nestajao u plamenu oko nje.
Sada se nalazila na sredini kampusa, i kretala se poznatim stazama. Neke zgrade su gorele, a neke nisu. Poput mesečara je skrenula nalevo pored zgrade administracije, izbila pravo na vežbaonicu, ponovo skrenula levo kod matematičkog fakulteta, pa prošla pored geološkog i antropološkog na putu do svog štaba, centra za arheologiju. Prednja vrata bila su otvorena. Ušla je.
Zgrada je bila gotovo nedirnuta. Neke vitrine u prizemlju bile su razbijene, ali to nisu učinili pljačkaši, pošto su, kako se činilo, svi artefakti bili na svojim mestima. Vrata lifta izvaljena su iz šarki. Oglasna ploča pored stepeništa nalazila se na podu. Inače je sve ostalo, izgleda, bilo nedirnuto. Nije čula nikakve zvuke. Mesto je bilo prazno.
Njena kancelarija nalazila se na drugom spratu. Penjući se uz stepenice, naišla je na telo jednog starca, koji je ležao na leđima na prvom odmorištu. „Mislim da te znam“, reče Sifera. „Kako se zoveš?“ Nije joj odgovorio. „Jesi li mrtav? Odgovori mi: da ili ne.“ Oči su mu bile otvorene, ali u njima nije bilo svetlosti. Sifera mu prstom pritisnu obraz. „Mudrin, tako se zoveš. Ili si se zvao. Pa, ionako si bio veoma star.“ Slegnula je ramenima i nastavila uz stepenice.
Vrata koja su vodila u njenu kancelariju nisu bila zaključana. U njoj se nalazio neki čovek.
Činio joj se poznat; međutim, ovaj je bio živ i čučao je pored kancelarijskog ormana za odlaganje spisa, nekako čudno sklupčan. Bio je to krupan muškarac upalih grudi, jakih mišica i širokih, istaknutih jagodica. Lice mu se presijavalo od znoja, a oči su mu grozničavo sijale.
„Sifera? Ti ovde?“
„Došla sam po pločice“, reče mu ona. „Pločice su veoma važne. Moraju biti zaštićene.“
On se podiže i napravi nekoliko nesigurnih koraka prema njoj. „Pločice? Pločice su nestale, Sifera! Ukrali su ih Apostoli, sećaš se?“
„Nestale?“
„Da, nestale. Kao i tvoj um. Sišla si s uma, je li tako? Izraz lica ti je tup. Iza tvojih očiju je praznina. Vidim to. Čak ni ne znaš ko sam ja.“
„Ti si Balik“, izgovori ona ime koje joj se samo nametnulo.
„Znači, sećaš se?“
„Balik. Da. A Mudrin je na stepeništu. Znaš li da je Mudrin mrtav?“
Balik slegnu ramenima. „Pretpostavljam. Uskoro ćemo svi biti mrtvi. Ceo svet je tamo napolju poludeo. Ali zašto se gnjavim da ti to pričam? I ti si luda.“ Usne su mu podrhtavale. Šake su mu se tresle. Odjednom se čudno i kratko zakikotao, pa se uhvatio za vilicu kao da želi da potisne taj smeh. „Ovde sam bio za sve vreme Tame. Radio sam do kasna, a kada su svetla počela da se gase… moj Bože“, reče on, „Zvezde, Zvezde. Samo sam ih jednom na brzinu pogledao. A onda sam se zavukao pod sto i sve vreme tamo ostao.“ Otišao je do prozora. „Ali Onos ponovo izlazi. Mora da je ono najgore prošlo. je li napolju sve u plamenu, Sifera?“
„Došla sam po pločice“, ponovi ona.
