„Ja sam Binaj 25“, izgovori on pred njom i dade svoj univerzitetski kodirani broj za identifikaciju. Prolazili su trenuci, prerastali u minute, ali ništa se nije događalo. Zeleno oko skenera iznad njega izgleda da je radilo… primetio je da mu sočiva klize s jedne na drugu stranu… možda su kompjuteri koji njime upravljaju ostali bez struje ili su potpuno smrskani. Čekao je. Pričekao je još malo. „Ja sam Binaj 25“, ponovio je, konačno i drugi put dao broj. „Ovlašćen sam da uđem ovamo.“ A onda se setio da ime i broj nisu bili dovoljni: trebalo je takođe znati lozinku.
Ali kako je ona glasila? Panika poče da mu izjeda dušu. nije mogao da se seti. Nije mogao da je se seti. Kakav apsurd! Konačno je uspeo da stigne dovde, samo da bi se zaglavio kod spoljašnje kapije zbog svoje vlastite gluposti!
Lozinka… lozinka…
Imala je neke veze sa katastrofom, tako je. „Pomračenje?“ Ne, nije to. Kopao je po ranjenom umu. „Kalgaš Dva“? Izgleda da nije. „Dovim“? „Onos“? „Zvezde“?
To je već bilo bliže.
A onda se setio.
„Spuštanje noći“, izgovorio je pobednički.
Ponovo se ništa nije dogodilo, bar ne odmah.
Ali onda, a njemu se činilo da je prošlo hiljadu godina, kapija se otvorila da ga propusti.
Išao je u cik-cak pored spoljašnjih zgrada i našao se pred ovalnim metalnim vratima samog Skloništa, postavljenim pod uglom od 45 stepeni u tlu. Ovde ga je osmotrilo drugo zeleno oko. Da li je morao ponovo da se identifikuje? Očigledno jeste. „Ja sam Binaj 25“, reče on, pripremivši se za ponovno dugo čekanje.
Međutim, kapija istog časa poče da se uvlači. On se zagleda niz betonsko predsoblje Skloništa. Raista 717 ga je čekala na svega deset jardi odatle.
„Binaje!“ povikala je i pojurila k njemu. „Oh, Binaje, Binaje…“
Od kada su postali družbenici po ugovoru — sada je tome bilo preko godinu i po — nikada se nisu razdvajali duže od osamnaest časova. Sada su bili razdvojeni danima. On privuče njenu vitku priliku k sebi i čvrsto je steže; dugo je nije puštao.
A onda shvati da i dalje stoje na ulazu u Sklonište.
„Zar ne bi bilo bolje da uđemo i zaključamo kapiju?“ upita on. „Šta ako su me pratili? Mislim da nisu, ali…“
„Nije važno. Nema više nikog.“
„Šta?“
„Svi su juče otišli. „Čim je Onos izgrejao. Želeli su da i ja pođem, ali sam im rekla da ću te sačekati i sačekla sam te.“
Zurio je u nju otvorenih usta, ništa ne shvatajući.
Tek je sada primetio kako umorno i iscrpljeno izgleda, posustalo i mršavo. Nekada sjajna kosa visila joj je u neočešljanim pramenovima, lice joj je bilo bledo, nenašminkano. Oči crvene i naduvene. Kao da je ostarila pet do deset godina.
„Raista, koliko je vremena prošlo od pomračenja?“
„Danas je treći dan.“
„Tri dana. Otprilike sam i ja tako mislio.“ Glas mu je čudno odzvanjao. Pogledao je pored nje u prazno Sklonište. Prazna podzemna odaja protezala se u nedogled i bila je osvetljena nizom svetiljki odozgo. Dokle mu je pogled dosezao nije bilo nikoga. Ovo nije uopšte očekivao. Plan je bio da svi ostanu skriveni dok ne bude sigurno da iziđu. U čudu je zapitao: „Kuda su otišli?“
„Amgando“, odvrati Raista.
„Nacionalni park Amgando? Ali on je odavde udaljen stotinama milja! Jesu li poludeli kad su već drugog dana izišli iz skrovišta i krenuli ka nekom mestu na pola puta do drugog kraja zemlje? Imaš li pojma šta se događa tamo napolju, Raista?“
Amgando park je bio prirodni rezervat, daleko na jugu, mesto po kome su lutale divlje životinje i gde su lokalne biljke te provincije ljubomorno čuvane. Binaj je jednom bio tamo, još kao dečak, sa ocem. Bila je to gotovo potpuna divljina sa svega nekoliko prosečenih staza za pešačenje.
Ona reče: “ Smatrali su da će biti bezbedniji ako tamo krenu.“
„Bezbedniji?“
„Proneo se glas da svi koji su još pri zdravoj pameti, svi koji žele da učestvuju u ponovnoj izgradnji društva, treba da se sastanu u Amgandu. Očigledno su tamo krenuli ljudi iz svih krajeva, hiljade njih. Uglavnom sa ostalih univerziteta. I neki ljudi iz vlade.“
„Odlično. Čitave horde profesora i političara tapkaju po parku. Sve ostalo je uništeno, pa zašto ne bi uništili i poslednji komadić neiskvarene teritorije koju imamo?“
„To nije važno, Binaje. Važno je to da se Amgando park nalazi u rukama razumnih ljudi, on je enklava civilizacije okružena opštim ludilom. Znaju za nas, tražili su nas, pre no što su komunikatori zamukli, da dođemo i pridružimo im se. Glasali smo: dve trećine su bile za to da se pođe, a jedna protiv.“
„Dva prema jedan“, smrknuto ponovi Binaj. „Iako niste videli Zvezde, ipak ste uspeli da poludite! Zamisli samo, napustiti Sklonište radi pešačenja od tri stotine milja… ili možda ima pet stotina?… kroz potpuni haos koji vlada napolju. Zašto niste sačekali mesec dana, ili šest meseci, svejedno. Imali ste dovoljno hrane i vode da ovde izdržite godinu dana.“
