„I mi smo to kazali“, odvrati Raista. „Ali oni su nam odgovorili, mislim na ljude iz Amganda, da sada trebalo poći. Ako bismo čekali još nekoliko nedelja, lutajuće bande ludaka bi udružile bi se u organizovane armije pod upravom lokalnih vojnih zapovednika, sa kojima bismo morali da se razračunamo kada iziđemo. A ako bismo čekali duže od nekoliko nedelja Apostoli Plamena bi najverovatnije obrazovali represivnu novu vladu, sa vlastitom policijom i vojskom, koje bi nas sačekale čim zakoračimo iz Skloništa. Sada ili nikada, rekoše ljudi iz Amganda. Lakše je odbraniti se od raštrkanih, napola ludih, slobodnih bandita nego se suprotstaviti organizovanim vojskama. I tako smo odlučili da krenemo.“
„Svi osim tebe.“
„Htela sam tebe da sačekam.“
On je uhvati za šaku. „Kako si znala da ću doći?“
„Rekao si da hoćeš, Čim završiš fotografisanje pomračenja. Ti uvek održiš svoja obećanja, Binaje.“
„Da“, odvrati Binaj dalekim glasom. Još se nije oporavio od šoka što je Sklonište našao prazno. Nadao se da će se ovde odmoriti, izlečiti izubijano telo, do kraja dovesti u red um koji su uzdrmale Zvezde. Šta sada da rade: da osnuju ovde dom sasvim sami, samo njih dvoje u ovoj betonskoj grobnici punoj odjeka? Ili da pokušaju sasvim sami da stignu do Amganda? Odluka da se isprazni Sklonište imala je nekog uvrnutog smisla, zaključio je Binaj… pod pretpostavkom da je uopšte imalo smisla da se svi okupe u Amgandu, tako da je verovatno bilo bolje krenuti na put sada, dok je zemlja još u takvoj pometnji, nego čekati da nova politička tela, bilo Apostoli, bilo oblasni gusari, zabrane svako putovanje među oblastima. Želeo je, međutim, da pronađe i svoje prijatelje koji su još bili ovde… da se pidruži zajednici poznatih ljudi dok se ne oporavi od šoka koji su mu donela tri poslednja dana. Tupo je upitao: „Imaš li ikakvu predstavu o tome šta se zbiva tamo napolju, Raista?“
„Dobijali smo izveštaje preko komunikatora, dok svi kanali nisu zamrli. Grad je očigledno gotovo potpuno uništen u požaru, a i univerzitet je dosta oštećen… to je sve tačno, je li tako?“
Binaj klimnu. „Koliko znam, jeste. Pobegao sam iz Opservatorije u trenutku kada je rulja provalila unutra. Ator je ubijen, u to sam prilično siguran. Sva oprema je uništena… sva osmatranja pomračenja propala…“
„Oh, Binaje, tako mi je žao.“
„Uspeo sam da umaknem kroz stražnji izlaz. Istog trenutka kada sam se našao napolju Zvezde su me udarile poput tone cigli. Dve tone. Ne možeš zamisliti kako je to bilo, Raista. Drago mi je što to ne možeš zamisliti. Nekoliko dana bio sam van sebe, lutao sam po šumi. Više ne važe nikakvi zakoni. Svako je svakom gospodar. Možda sam ubio nekog u tuči. Kućne životinje su podivljale i lutaju unaokolo… Zvezde mora da su i njima oduzele pamet… užasne su.“
„Binaje, Binaje…“
„Sve kuće su spaljene. Jutros sam prošao kroz ono lepo naselje na brdu južno od šume… Onoski Vis, da li se tako zove?… da ne poveruješ koliko je uništeno. Ni žive duše nisam u njemu sreo. Polupana kola, leševi po ulicama, kuće u ruševinama… blagi Bože, Raista, kakva luda noć! A ludilo ne jenjava!“
„Zvučiš mi u redu“, primeti ona. „Uzdrman, ali ne i…“
„Lud? Ali bio sam. Od trenutka kada sam se našao pod Zvezdama dok se nisam danas probudio. Tada su stvari konačno počele da se povezuju ponovo u mojoj glavi. Međutim, mislim da je većina ljudi prošla mnogo gore. Oni koji se nisu uopšte emocionalno pripremili, oni koji su jednostavno zurili u nebo i… bum!… sunaca više nije bilo, zasijale su Zvezde. Kao što reče tvoj ujak Širin, razni ljudi će različito reagovati; od onih koji će biti kratko vreme dezorijentisani do onih koji će potpuno i zauvek poludeti.“
Raista tiho primeti: „Širin je bio s tobom u Opservatoriji za vreme pomračenja, je li tako?“
„Jeste.“
„A posle?“
„Ne znam. Imao sam puno posla oko snimanja pomračenja. Nemam pojma šta se s njim dogodilo. Mislim da nije bio u blizini kada je rulja provalila unutra.“
Ovlaš se osmehnuvši, Raista reče: „Možda je umakao u pometnji koja je nastala. Ujak je takav… ponekad, kada se sprema nevolja, ume veoma brzo da trči. Ne bih volela da mu se nešto loše dogodilo.“
„Raista, nešto loše se dogodilo celom svetu. Možda je Ator bio u pravu: možda je bolje prepustiti se sudbini i dozvoliti da te odnese. Na taj način ne moraš da se suočiš sa posvemašnjim ludilom i hosom.“
„Ne smeš tako govoriti, Binaje.“
„Ne. Ne, ne smem.“ Prišao joj je s leđa i lagano je pomilovao po ramenima. Sagnuo se napred i nežno počeo nosem da je golica iza uveta… „Raista, šta ćemo sad?“
„Mislim da mogu da pogodim“, odvrati ona.
Uprkos svemu, morao je da se nasmeje. „Mislio sam posle toga.“
„Hajde da o tome brinemo posle“, odvrati ona.
