To veče, dok su Tano, Sita i Dovim svojom setnom svetlošću ispunjavali nebo, Teremon je dozvolio sebi da odspava nekoliko časova, zavukavši se u gustiš; ali stalno se budio, zamišljajući da mu se prikrada neki ludak s nožem u nameri da mu ukrade cipele. Razbudio se mnogo pre no što se pojavio Onos. Bilo mu je gotovo čudno što je jutro dočekao živ.
Pola dana kasnije doživeo je treći susret sa novim sojem ubica. Ovog puta je prelazio preko travnate livade u blizini jedne pritoke reke, kada je ugledao dvojicu koji su sedeli u senci preko puta, igrajući neku igru s kockicama. Izgledali su prilično smireni i miroljubivi. Ali kada im se Teremon približio, shvatio je da je među njima izbila svađa; a onda, nezamislivo normalno, jedan od njih zgrabi nož za hleb koji je ležao na ćebetu pored njega i zari ga snažno u grudi onog drugog.
Onaj koji je upotrebio nož osmehnu se Teremonu. „Varao je. Znaš kako je. To može strašno da razljuti čoveka. Ne mogu da podnesem da neko pokuša da me prevari.“ Za njega je sve bilo crno-belo. Iscerio se i promućkao kockice. „Hej, hoćeš da igraš?“
Teremon je zurio u oči ludila.
„Izvini“, odvrati, što je prirodnije mogao. „Tražim devojku.“
Nastavio je da korača.
„Hej, možeš je pronaći kasnije! Hajde da igramo!“
„Čini mi se da je vidim“, doviknu mu Teremon, ubrzavši korak i umače odatle ne osvrnuvši se.
Posle toga je rešio da manje luta kroz šumu. Pronašao je natkriveno sklonište na jednom proplanku, koje je, kako se činilo, bilo nenastanjeno, pa je sagradio uredno malo gnezdo za sebe ispod jedne izbočine. U blizini se nalazio grm sa bobicama, bogat jestivim crvenim plodovima, a kada bi zatresao drvo nasuprot svom zaklonu ono bi ga zasulo okruglim orasima koji su sadržali ukusno tamno jezgro. Promatrao je mali potok pozadi, pitajući se ima li u njemu bilo šta jestivo što bi mogao da uhvati; ali u njemu izgleda nije bilo ničeg osim sićušnih klenova; shvatio je da bi, čak i kada bi uspeo da ih uhvati, morao da ih pojede sirove, jer nije imao ništa što je mogao da upotrebi za potpalu, a bez toga nije bilo ni vatre.
Život na bobicama i orasima nije baš bio ono što je Teremon podrzumevao pod visokim stilom, ali mogloje da prođe za nekoliko dana. Struk mu se već dobro bio stesao: to je bio jedini divljenja vredan sporedni efekat cele ove bede. Biće najbolje da ostane ovde skriven dok se stvari malo ne primire.
Bio je prilično siguran da će se stvari primiriti. Pre ili kasnije, ljudi su morali da se uglavnom urazume. Ili se bar nadao da će tako biti. Znao je da je on sam prešao daleki put od onih prvih trenutaka posle haosa koji je u njegovom mozgu izazvalo posmatranje Zvezda.
Svakim proteklim danom osećao se sve staloženije, sposobnije da razmišlja. Činilo mu se da je već gotovo onaj stari ponovo, još pomalo potresen, možda, malo nervozan, ali to je i trebalo očekivati. Bar je osećao da je sve u svemu pri zdravoj pameti. Shvatio je da je najverovatnije bio manje pogođen od većine za vreme Spuštanja Noći: da je bio jači, tvrdoglaviji, bolje pripremljen na to neverovatno iskustvo. Možda će i svi ostali početi da se oporavljaju, pa čak i oni koji su bili mnogo dublje pogođeni od njega, pa će biti bezbedno ponovo izići i proveriti, da li je išta preduzeto da se svet ponovo sabere.
Sada se treba primiriti, govorio je sebi, paziti da te ne ubije jedan od onih psihopata koji jure unaokolo. Neka se međusobno poubijaju, što je pre moguće; onda će on oprezno ispuzati napolje da izvidi šta se događa. To baš nije bio neki hrabar plan. Ali mu se učinio mudar.
Pitao se šta se desilo sa ostalima koji su bili s njim u Opservatoriji u trenutku nastupanja Tame. Sa Binajem, Širinom, Atorom. Sa Siferom.
Naročito sa Siferom.
S vremena na vreme Teremon je pomišljao da iziđe i potraži je. To baš nije bila privlačna ideja. Za vreme dugih usamljeničkih časova maštao je kako bi bilo da se nađe s njom negde u ovoj šumi. Njih bi dvoje zajedno putovali kroz ovaj izmenjeni i zastrašujući svet, sklopivši savez o uzajamnoj zaštiti…
Privukla ga je već pri prvom susretu, razume se. Kako ništa od toga nije imao, znao je da uopšte nije ni morao da se trudi: bila je lepa, ali je, izgleda, pripadala onoj vrsti žena koje su same sebi dovoljne i kojima nije potrebno društvo nijednog muškarca, pa ni žene, što se toga tiče. Nagovorio ju je nekoliko puta da iziđu, ali ga je ona krajnje efikasno i lako sve vreme držala na bezbednoj udaljenosti.
