„Sve mi to zvuči udaremo“, primeti Teremon. „U Skloništu su bili bezbedni. Zbog čega li su poželeli da iziđu u ovaj pomahnitali haos i peške prevale stotine milja do Amganda?“
„Ne znam. Ali mora da su imali neki dobar razlog. U svakom slučaju, mi nemamo izbora, je li tako, ti i ja? Svi koji su još pri zdravoj pameti tamo se okupljaju. Možemo ostati ovde i sačekati da nas neko isecka na komadiće, kako je to učinila ona devojčica iz košmara sa Jimotom… ili možemo rizikovati i pokušati da stignemo do Amganda. Ovde smo pre ili kasnije gotovi, to je neizbežno. Ako uspemo da se dokopamo Amganda, s nama će biti sve u redu.“
„Jesi li čuo bilo šta o Siferi?“ upita Teremon.
„Ništa. Zašto?“
„Voleo bih da je nađem.“
„Možda je i ona otišla za Amgando. Ako je negde uz put srela Binaja, on joj je kazao kuda svi idu i…“
„Imaš li razloga da misliš kako je to ono što se dogodilo?“
„To je samo nagađanje.“
Teremon reče: „A ja mislim da je ona još negde ovde. Pokušao bih da joj uđem u trag.“
„Ali verovatnoća da…“
„Ti si mene pronašao, je li tako?“
„Puka sreća. Izgledi da je pronađeš na isti način…“
„…su dosta dobri“, dovrši Teremon njegovu rečenicu. „Ili mi se bar sviđa da u to verujem. Pokušaću u svakom slučaju. Uvek se mogu nadati da ću stići u Amgando kasnije. Sa Siferom.“
Širin ga čudno pogleda, ali ništa ne reče.
Teremon nastavi: „Misliš da sam lud? Možda i jesam.“
„Nisam to kazao. Ali mislim da rizikuješ život uzalud. Ovo mesto se pretvara u preistorijsku džunglu. Ovo je ovde sada prava divljina, a stanje se nimalo ne popravlja kako dani protiču, sudeći po onome što sam video. Pođi sa mnom na jug, Teremone. Možemo odavde otići za dva do tri časa, a put za Amgando je…“
„Nameravam prvo da potražim Siferu“, tvrdoglavo ga prekinu Teremon.
„Zaboravi je.“
„Ne nameravam. Ostaću ovde i potražiti je.“
Širin slegnu ramenima. „Ostani onda. Ja se čistim. Video sam kako je malena devojčica ubola Jimota, rekao sam ti, na moje oči, nema ni dve stotine jardi odavde. Ovo je mesto suviše opasno za mene.“
„Misliš da nije opasno krenuti peške, sasvim sam, na put od tri do četiri stotine milja?“
Psiholog podiže sekiru kao da joj određuje težinu. „Imam ovo, ako mi zatreba.“
Teremon se uzdržao da ne prsne u smeh. Širin je bio tako apsurdno blag da čak nije ozbiljno mogao ni zamisliti njega kako se brani sekirom.
Posle jednog trenutka reče: „Puno sreće.“
„Ti stvarno nameravaš da ostaneš?“
„Dok ne pronađem Siferu.“
Širin je tužno zurio u njega.
„Zadrži onda sreću koju si mi upravo ponudio. Mislim da će tebi biti potrebnija nego meni.“
Okrenuo se i udaljio ne izgovorivši više ni reč.
Cela tri dana… ili možda i četiri; vreme je neodređeno proticalo… Sifera je išla na jug kroz šumu. Nije imala nikakav plan osim da ostane živa.
Nije imalo smisla ni da pokuša da se vrati u svoj stan. Grad je izgleda i dalje bio u plamenu. Niska zavesa dima visila je u vazduhu kud god bi pogledala, a povremeno bi primetila i vijugave jezike crvenog plamena koji su plazili put neba na obzorju. Palo joj je na pamet da se svakim danom pale nove vatre. Što je značilo da ludilo još nije počelo da popušta.
Osećala je kako se stanje njenog uma postepeno normalizuje, kako se on sve više razbistrava iz dana u dan, kao da se budila iz neke užasne groznice. Prožimalo ju je neprijatno osećanje da još nije ona prava… pošto joj je bilo veoma naporno da povezuje misli; uvek bi se posle kraćeg vremena zaglavila. Međutim, bila je sigurna da je krenula putem oporavka.
Očigledno mnogi oko nje u šumi se uopšte nisu oporavljali. Iako se Sifera trudila da se drži što više po strani, s vremena na vreme sretala je ljude i većina njih izgledala je prilično poremećena: jecali su, mrmljali, divlje se smejali, uvrnuto zurili, prevrtali se bez prestanka po tlu. Upravo onako kako je Širin predvideo: pojedinci su pretrpeli takvu mentalnu traumu za vreme krize da možda nikada više neće biti normalni. Veliki delovi stanovništva mora da su se vratitili varvarizmu ili nečem još gorem, shvati Sifera. Sada već mora da su palili vatre iz čiste zabave. Ili su ubijali, iz istog razloga.
Zato je pazila kuda se kreće. Bez nekog posebnog odredišta na umu kretala se manje više prema jugu kroz šumu, kampujući na svakom mestu na kome bi pronašla svežu vodu. Palica koju je pronašla za vreme pomračenja uvek joj je bila pri ruci. Jela je sve što bi pronašla i što bi izgledalo jestivo… semenje, orahe, voće, čak i lišće i koru drveta. Kakva dijeta. Znala je da je fizički dovoljno jaka da izdrži otprilike nedelju dana na tim improvizovanih porcijama, ali posle toga će početi da se muči. Osećala je da je već počela da gubi ono nešto viška kilograma koje je imala, a i fizička snaga ju je polako napuštala. Smanjivala se i zaliha bobica i voća, vrlo brzo, jer je šuma odjednom dobila hiljade novih gladnih stanovnika.
A onda, četvrtog dana po redu, bar je ona mislila da je četvrti, Sifera se setila Skloništa.
Obrazi su joj se zažarili kada je shvtila da uopšte nije morala da živi kao pećinska žena cele nedelje.
