Rekao sam da namjerno obnavljam razgovor koji smo vodili, jer njegova uznemirenost traje, a to je najgore stanje, to znam po sebi, kad se ne odlučujemo, kad stojimo razapeti na mukama a ponekad ne možemo tačno ni da ih odredimo, i kad nas svaki dašak vjetra ljulja, čupajući nas iz korijena. Želio bih da mu pomognem, koliko mogu, i koliko on hoće da primi. Činim to zbog njega, ali i zbog sebe, možda sam kriv pred njim, propustio sam da ga jače privežem uza se, i da mu tako vratim osjećaj sigurnosti. Izgubio sam brata, neka mi bude umjesto njega. Ne tražim da mi kaže šta se s njim dešava, svako ima pravo da čuva svoju misao, ma kakva da je, a nije uvijek lako ni reći, često se vrtimo kao vjetrokaz, i ne možemo da odredimo svoj položaj, izbezumljeni nesigurnošću. Vrtimo se između očajanja i želje za smirenjem, i ne znamo šta je naše. Zaustaviti se u jednoj tački, okrenuti se prema jednoj strani, to je ono što treba a što je teško učiniti. Ma kakva odluka, osim one koja će uznemiravati našu savjest, bolja je od izgubljenosti kojom nas daruje neriješenost. Ali odluku ne treba požurivati, treba joj samo pomoći da se rodi, kad joj dođe vrijeme. Muke odlučivanja mogu olakšati prijatelji, ali samo olakšati, nikako odstraniti. I opet su neophodni, kao babica pri porođaju. I to znam iz vlastitog iskustva. Kad mi je bilo najteže, kad sam mislio da je izlaz da dignem ruku na sebe, Bog je poslao Hasana, da me ohrabri i podigne. Njegova pažnja i dobrota, a možda smijem da kažem: i ljubav, vratili su mi vjeru u sebe i u život. Znaci te pažnje mogu nekome izgledati sitni, ali su za mene imali neprocjenjivu vrijednost. Moje sumanuto okretanje se zaustavilo, moj užas se stišao, u ledu što me bio okovao osjetio sam topli vjetar ljudske dobrote, neka mi oprosti on, Mula-Jusuf, što se i sad uzbuđujem zbog tog dragog sjećanja, ali veću milost od te niko mi u životu nije pružio. Bio sam usamljen, napušten od svih ljudi, ostavljen u praznoj tišini svoje nesreće, da se nepravda izvrši na meni dokraja, na granici da posumnjam u sve što sam vjerovao, jer se sve rušilo, zatrpavajući me. Ali eto, bilo je dovoljno da znam kako postoji jedan dobar čovjek na svijetu, pa neka je i jedini, da bi me pomirio s ostalim ljudima, Možda je čudno što njegovom postupku, koji bi trebalo da je običan među nama, dajem toliki značaj, i što sam toliko zahvalan. Ali sam vidio da takav postupak nije nimalo običan, i da je tog čovjeka izdvojio između ostalih ljudi. A još sam bio kriv, i njegova pomoć mi je postala još draža.
Mula-Jusuf je digao glavu.
Da, kriv. Učinio sam mu ružnu stvar, veoma ružnu. Svejedno kakvu, svejedno zašto. Mogao bih, naći razlog, i opravdanje možda, ali to nije važno. Njegovo prijateljstvo mi je bilo potrebno, kao vazduh, a bio sam spreman da ga se lišim, jer pred njim nisam mogao da skrivam laž. Želio sam da mi oprosti, ali on je učinio i više: poklonio mi je još veću ljubav.
- Jesi li mu nanio zlo? - upitao je Mula-Jusuf s naporom.
- Izdao sam ga.
- A da te prezreo? Da te odbacio? Da je razglasio tvoju izdaju?
- Opet bih ga poštovao. Još jednom me poučio da se prava plemenitost ne cjenka. Pomogao mi je dvostruko, i dvostruko se obogatio. Rekao sam Hasanu da su ljudi, kao što je on, prava blagodat, poklon koji nam sam Bog šalje, i zaista mislim tako. On nekim nepoznatim čulom osjeti kome je pomoć potrebna i pruža je kao lijek. Čarobnjak, jer je čovjek. I nikad ne napušta onoga kome je pomogao, vjerniji nego brat. Najljepše je što njegovu ljubav ne treba ni zaslužiti. Da je trebalo da je zaslužim, ne bih je ni imao, ili bih je davno izgubio. On je čuva sam, on je poklanja, ne tražeći drugi razlog osim potrebe koju sam osjeća, ni druge naknade osim svoga zadovoljstva, i tuđe sreće. Prihvatio sam nauk koji mi je dao, da čovjek dobija kad daje. A nisam više ni rovit, njegova ljubav me izvidala, osposobila me da i sam budem oslonac drugome. Osposobila me za ljubav, daću je njemu, Mula-Jusufu, ako mu može biti od pomoći.
Smiješio sam se tiho i toplo, možda s mukom držeći na okupu sve što sam htio da kažem a što mi je izgledalo važno, ponešto nespokojan i zbog misli da Hasan ne bi ovoliko objašnjavao svoje prijateljstvo. Ali, svako ima svoj način, a moj zadatak je teži.
Mula-Jusuf je bio povučeniji i nerazgovorljiviji nego u prvom razgovoru. Ali nije manje uznemiren. Sjedio je preda mnom na koljenima, stegnut, grozničav, u neprestanom nastojanju da olabavi grč prstiju koje je zarivao u bedra, nemoćno sklapajući i otvarajući vrele oči, dižući ih prema meni, u muci. Nije mogao da sakrije koliko moje smirene riječi olujno pustoše po njemu. U jednom času, kad mi se učinilo da će zaridati, htio sam da ga otpustim, da ne mučim ni njega ni sebe, ali sam se prisilio da završim što sam započeo. Nad nama se izvršavala sudbina.
