Rekao sam, da su me Hasanovo prijateljstvo, i ovaj poklon, kojim je sve počelo među nama, naveli na spasonosna razmišljanja i odluke. Jedna jedina stvar koja mi je ostala od kuće, od majke, to je mahrama sa četiri izvezene zlatne ptice, čuvam je u sehari. Hasan ih je prenio na korice knjige, i raznježio me kao dijete, kao budalu. I tada sam shvatio ono najvažnije. Sjeća li se, i njega sam pitao, nekad, o zlatnoj ptici koja znači sreću. Sad sam shvatio: to je prijateljstvo, ljubav prema drugome. Sve drugo može da prevari, to ne može. Sve drugo može da izmakne i ostavi nas puste, to ne može, jer zavisi od nas.
Ne mogu da mu kažem: budi mi prijatelj. Ali mogu da kažem: biću ti prijatelj. Bližeg od njega, Jusufa, nemam. Neka mi bude umjesto sina, koga nisam stekao; neka mi bude umjesto brata, koga sam izgubio. A i ja ću njemu biti sve što želi i što nema. Sad smo jednaki, unesrećili su nas zli ljudi. Zašto ne bismo jedan drugome bili zaštita i utjeha? Meni će možda biti lakše, jer mi je uvijek u srcu dječak sa ravnice, čak i kad mi je moja nesreća bila važnija od svega. A nadam se da ni njemu neće biti teško: biću strpljiv, čekaću da ponovo oživi prijateljstvo koje je, znam to dobro, osjećao prema meni.
Je li se povio? Je li jeknuo? Je li zaustavio vapaj na samom rubu suhih usana?
Uzalud je, nema nam spasa, nesuđeni prijatelju.
Zato mogu da mu kažem (nastavio sam neumoljivo) i ono što ne bih rekao, da mi nije stalo do njega. Ili bih rekao drukčije, sa drugom namjerom, s ciljem da se zaštiti ugled našeg reda. Ovako, neka to bude prijateljski razgovor, koji se tiče samo mene i njega. Neće mi biti lako da kažem, a ni njemu da čuje, ali bi bilo još gore ako bismo ćutali.
Da, rekao je jedva dišući, uplašen i uznemireno radoznao, ošamućen već onim što je čuo, a ne znajući da li je to sve, jer je njegova napregnutost pokazivala da neprestano nešto očekuje, nešto važno, od svega najvažnije: konačni razlog ovog razgovora. Dao sam mu ga, ne otkrivši ništa, pustio sam da se on otkriva.
Rekao sam:
Ne ispitujem kuda ide i šta radi, saznao sam slučajno, i žao mi je što sam saznao, ako je istina ono čega se bojim. (Činilo se da će mu oči iskočiti, gledao je u mene kao u zmiju, opčinjen, požurivao moje riječi, a plašio ih se). Šta je tražio pred vratima kadijine kuće? Zašto blijedi? Zašto drhti? Možda je bolje da prekinem razgovor, ako ga toliko uzbuđuje, a opet, baš me to nagoni da nastavim, jer izgleda da stvar nije nevina. Znam o njemu dosta, znam ili pretpostavljam šta se s njim dešava, i mada je sve ružno, njegova uznemirenost je svjedok da mu je savjest živa i da ga prekorava.
Mladićeva glava padala je sve niže, povijao se pod teretom straha koji ga je lomio, kao da su mu kičmeni pršljenovi pucali.
Pokušao je nemoćno da ponovi, kako je naišao slučajno, ali ja sam odmahnuo rukom, odbivši i razgovor o tome.
Čekao je, ne dišući, čekao sam i ja, jedva dišući. Do poslednjeg časa nisam znao da li ću reći ono što je jedino važno, zbog čega bih ga na vatri pekao, da prizna. Vikalo je to u meni, izbezumljeno, okrvavljeno, ali sam optužbu zadržavao usnama što su se grizle, boreći se da je ne puste. Ako ga savlada potpuni strah i natjera da sve odreče ostaću u nedoumici.
Ovako sam ga zategao, napeo do kraja, izludio: gotovo sam čekao da iskezi zube, da zareži, da me rastrgne, kako bi vidio šta je skriveno u mome srcu.
To je učvršćivalo moju sumnju, ali još nije bilo dokaza.
Sad treba naglo popustiti, sve učiniti smiješnim. Ako mu se na licu pojavi izraz olakšanja, onda sam na pravom putu. Kriv je.
Savladavši buku u sebi, i zaglušni huk krvi, ponovio sam hafiz-Muhamedovu naivnu pretpostavku, da je možda zaljubljen u Hasanovu sestru. Žao bi mi bilo, jer bi njegovo srce, žedno ljubavi, ostalo crno i sasušeno zbog te griješne i beznadne želje. To bi ga dotuklo i udaljilo od ljudi, a možda i od mene. I neka mi ne zamjeri, govorim mu kao bratu što bih govorio, kome moji savjeti više ne mogu pomoći. A što plačem, razumjeće, nadam se, možda i sad, ili docnije, kad veći dio života bude iza njega, kad bude morao misliti samo na gubitke, i boriti se da sačuva ljubav prijatelja koji su mu još ostali.
Plakao sam zaista, suzama tuge i bijesa, uzbuđen koliko i ovaj zbunjeni mladić. Još je samo trebalo da zagrljajem završimo ovaj strašni razgovor. Toliko ne bih mogao da se pretvaram. A da je on to učinio, bojim se da bih ga zadavio, jer sam već sve znao.
Znao sam sve. Kad sam izašao iz gustiša nagovještaja, koji su bili hiljadu izmahnutih noževa, a jedan je smrtonosan, i on ga je očekivao, kad sam ga izveo na čistinu, odvezavši bezbrojne uzlove kojima sam ga krvnički vezao, kad sam ga oslobodio životinjskog straha blagom opomenom, nad njim se nenadano otvorilo vedro nebo, bez prijetnje, i na izmučenom licu je planulo divlje iznenađenje, bezumna radost zbog poklonjenog života.
Budala, mislio sam, gledajući ga s mržnjom, misli da je iskočio iz zamke.
