Ivanuška je ležao nepomično kao i onda kad je prvi put promatrao oluju u kući svoga odmora. Ali nije plakao kao onda. Kad je dobro pogledao tamnu siluetu koja je ušla k njemu s balkona, on se podigao, pružio ruke i radosno rekao: — A, to ste vi! A ja vas sve čekam i čekam! Evo vas, susjede!
Na to je majstor odgovorio: — Ja sam ovdje, ali više na žalost ne mogu biti vaš su sjed. Odlazim zauvijek i došao sam k vama samo da se oprostim.
— Znao sam to, domislio sam se — tiho je odgovorio Ivan i upitao: — jeste li ga susreli?
— Da — rekao je majstor — došao sam se oprostiti s vama zato što ste bili jedini čovjek s kojim sam razgova rao u posljednje vrijeme.
Ivan se razvedrio i rekao: — Dobro je da ste ovamo svratili. Održat ću svoju ri ječ, i više pjesmice neću pisati. Mene sada zanima nešto drugo — Ivanuška se nasmiješio i bezumnim očima gledao nekamo mimo majstora — želim nešto drugo napisati.Majstor se uzbudio zbog tih riječi i progovorio čim je sjeo na rub Ivanuškinog kreveta: — To je dobro, to je dobro. Napišite o njemu nastavak.
Ivanuškine su oči zablistale.
— A zar vi sami nećete? — Tada je poniknuo i zamiš ljeno dodao: — Ah, da… što ja to pitam — Ivanuška je po gledao u pod pa preplašeno podigao oči.
— Da — rekao je majstor i njegov se glas učinio Ivanu— ški nepoznat i prigušen — ja više neću pisati o njemu. Bit ću zauzet nečim drugim.
Huku oluje proparao je daleki zvižduk.
— Čujete li? — upitao je majstor.
— Oluja huči…
— Ne, to mene zovu, moram ići — objasnio je majstor i podigao se s kreveta.
— Pričekajte! Još jednu riječ — zamolio je Ivan. — Jeste li nju pronašli? Je li vam ostala vjerna?
— Evo je — odgovorio je majstor i pokazao na zid. Od bijelog zida odmakla se tamna Margarita i prišla krevetu.
Gledala je mladića koji je ležao i u njezinim se očima vi djela briga.
— Jadni, jadni… — tiho je šaptala Margarita i nadvila se nad krevet.
— Kako je lijepa — bez zavisti, ali s tugom i s nekakvim tihim ganućem rekao je Ivan — vidi ti, kako je s vama sve dobro ispalo. A sa mnom nije tako — tada je razmislio i za mišljeno dodao: — A uostalom, možda i jest…
— Da, da — prošaptala je Margarita i još se bliže nagnu la nad bolesnika — poljubit ću vas u čelo, i s vama će sve biti kako treba… to mi možete vjerovati, svašta sam već vidjela, sve znam.
Mladić je uhvatio njezin vrat objema rukama i ona ga je poljubila.
— Ostaj zdravo, učenice — jedva čujno rekao je majstor i počeo se rasplinjavati u zraku. Nestao je, a zajedno s njim i Margarita. Rešetka na balkonu se zatvorila.
Ivan se uznemirio. Sjeo je na krevet, osvrnuo se nemirno, čak je zastenjao, progovorio sam sa sobom, digao se. Oluja je bjesnjela sve jače i očito je uzbudila njegovu dušu. Uznemirilo ga je i to što je svojim već izvježbanimsluhom naviklim na tišinu ulovio za vratima nemirne korake, prigušene glasove. Dozvao je nervozno i drhtureći: — Praskovja Fjodorovna!
Praskovja Fjodorovna već je ulazila u sobu, upitno i zabrinuto gledajući Ivanušku.
— Što je? Što se desilo? — pitala je ona. — Zar vas oluja uzbuđuje? Ništa, ništa… odmah ćemo vam pomoći. Od mah ću pozvati doktora.
— Ne, Praskovja Fjodorovna, nije potrebno da zovete doktora — rekao je Ivanuška ne gledajući nemirno Pras— kovju Fjodorovnu nego zid — sa mnom se ne dešava ništa naročito. Ja se već snalazim, ne bojte se. Nego mi radije recite — prisno je zamolio Ivan — što se tamo kraj mene, u stotinu osamnaestoj sobi sada dogodilo?
— U stotinu osamnaestoj? — upitala je Praskovja Fjo dorovna i njezine su oči bježale. — Ništa se tamo nije do godilo. — Ali je njezin glas bio neiskren, Ivanuška je to od mah primijetio i rekao: — E, Praskovja Fjodorovna! Vi ste tako istinoljubiv čovjek… Zar mislite da ću pobjesnjeti? Ne, Praskovja Fjodorovna, toga neće biti. Bolje je da otvoreno kažete, jer ja kroz zid sve osjećam.
— Umro je sada vaš susjed — prošaptala je Praskovja Fjodorovna koja nije imala snage da odoli svojoj istino ljubivosti i dobroti, i preplašeno je pogledala Ivanušku sva obasjana svjetlom munje. Ali se s Ivanuškom nije de silo ništa strašno. On je samo značajno podigao prst i re kao: — Znao sam to! I budite sigurni, Praskovja Fjodorov na, da je sada i u gradu umro još jedan čovjek. Ja čak znam tko — tada se Ivanuška tajanstveno nasmiješio — to je — žena!
Oluja je nestala bez traga i poput svoda nadvila se nad cijelu Moskvu raznobojna duga koja je stajala na nebu i pila vodu iz rijeke Moskve. Na uzvisini, na brežuljku, između grmlja vidjele su se tri tamne siluete. Woland, Korovjov i Behemot sjedili su u sedlima triju vranaca gledajući rašireni grad preko rijeke koji je lomio sunce u tisućama blještavih prozora okrenutih na zapad, prema kruškastim kupolama Djevičanskog manastira.
U zraku je zašumilo i Azazello, za kojim su, iza crnog repa njegova plašta, letjeli majstor i Margarita, spustio se zajedno s njima kraj grupe koja ih je čekala.
