Nedaleko od vrata, sa leve strane, gorela je mala logorska vatra. Pored nje se nalazila gomila nacepanih drva, pažljivo poređanih, po veličini, sa iznenađujućom preciznošću i brižnošću. Pre je ličila na neku vrstu vernog arhitektonskog modela nego na gomilu drva.
Obuze je mučno osećanje straha i rastrojenosti. Kakvo je ovo mesto? Je li to stvarno Sklonište? Ko li su ovi ljudi?
„Ni makac dalje“, reče jedan u ime grupe. Govorio je tiho, ali mu se u glasu osećao i te kakav autoretet. „Podigni ruke.“
U ruci je držao mali pištolj sa iglom. Bio je uperen pravo u njen stomak.
Sifera ga posluša bez reči.
Imao je otprilike pedeset godina; snažan, naviknut da zapoveda, gotovo sigurno je bio ovde vođa. Odeća mu je, izgleda, bila skupa, ponašanje trezveno i samosvesno. Zelena marama koju je nosio oko vrata sjala je kao da je od fine svile.
„Ko ste vi?“ upita on mirno, držeći oružje upereno u nju.
„Sifera 89, profesor arheologije, Univerzitet Saro.“
„To je baš lepo. Planirate li da vršite neka arheološka iskopavanja ovde, profesorko?“
Ostali stadoše da se smeju kao da je kazao nešto vrlo, vrlo smešno.
Sifera odvrati: „Pokušavam da pronađem univerzitetsko Sklonište. Znate li gde se nalazi?“
„Mislim da bi ovo moglo biti to“, odvrati čovek. „Svi ljudi sa Univerziteta su otišli odavde pre nekoliko dana. Ovo je sada štab Požarne patrole. Kažite mi, nosite li kakvo gorivo, profesorko?“
„Gorivo?“
„Šibice, upaljač, džepni generator, bilo šta što se može upotrebiti za paljenj vatre.“
„Ona odmahnu glavom. „Nemam ništa od toga.“
„Paljenje vatre je zabranjeno po članu jedan Koda za vanredno stanje. Kazne su strašne za one koji se ogluše o član jedan.“
Sifera je tupo zurila u njega. O čemu je on to pričao?
Jedan mršavi muškarac, upalih obraza, koji je stajao pored vođe, reče: „Ne verujem joj, Altinole. Profesori su sve to zakuvali. Kladimo se da nešto krije u odeći, negde gde se ne vidi.“
„Nemam ništa pri sebi čime bih mogla zapaliti vatru“, odvrati iznervirano Sifera.
Altinol klimnu. „Možda nemate. Možda imate. Nećemo rizikovati. Skidajte se.“
Zapanjeno ga je pogledala. „Šta rekoste?“
„Skidajte se. Skinite odeću. Dokažite nam da pri sebi nemate nikakvo skriveno nezakonito sredstvo.“
Sifera podiže palicu i ne znajući šta da radi poče šakom da prevlači po njoj. Trepćući zapanjeno, ona reče: „Stanite. Ne mislite valjda ozbiljno.“
„Član dva Koda za vanredno stanje glasi: 'Vatrogasna patrola može preduzeti svaku meru predostrožnosti koju smatra neophodnom za sprečavanje neodobrenog paljenja vatre. Član tri se odnosi na neposredno smaknuće po kratkom postupku onih koji se odupru autoritetu Vatrogasne patrole. Skinite se, profesorko, i to brzo.“
On uperi pištolj na iglu. Krajnje ozbiljno.
Ali ona je samo zurila u njega, i dalje nepomično stojeći i ničim ne pokazujući da namerava da svuče odeću. „Ko ste vi? Kakva je to Vatrogasna patrola?“
„Dobrovoljna orgnizacija građana za borbu protiv zločina, profesorko. Pokušavamo da ponovo uspostavimo zakon i red u Sarou posle Sloma. Grad je prilično razoren, znate. Ili možda ne znate. Požari se i dalje šire, a više ne postoje vatrogasci koji bi nešto preduzeli protiv toga. Možda niste primetili, ali cela provincija je puna ludaka koji misle da nam nije bilo dovoljno vatri, pa pale nove. To više ne može tako. Nameravamo da svim raspoloživim sredstvima onemogućimo one koji pale vatre. Vi ste pod sumnjom da posedujete gorivo. Optužba je doneta i imate na raspolaganju šezdeset sekundi da je opovrgnete. Da sam na vašem mestu, počeo bih da se svlačim, profesorko.“
Sifera je primetila da u sebi broji sekunde.
Da se svučem pred desetak stranaca? Pred očima joj se pojavi crvena izmaglica od besa koji ju je obuzeo zbog tog poniženja. Većina prisutnih bili su muškarci. Nisu se čak ni trudili da prikriju nestrpljenje. Ovo nije ličilo ni na kakvu meru opreza, uprkos Altinolovom svečanom navođenju Koda za vanredno stanje. Jednostavno su želeli da je vide nagu i imali su moć da je na to nateraju. To je bilo nepodnošljivo.
Ali, posle jednog trenutka, zaključila je da je bes polako napušta.
Kakve veze ima? — umorno se zapitala Sifera. Došao je smak sveta. Stidljivost je bio luksuz koji su sebi smeli da dozvole samo civilizovani ljudi, a civilizacija je sada samo arhaičan koncept.
U svakom slučaju ovo je bilo naređenje: u nju je bio uperen pištolj. Dolutala je na ovo udaljeno, izdvojeno mesto, dugo pešačeći seoskim putem. Niko joj ovde neće priteći u pomoć. Sat je otkucavao. A Atinol izgleda nije blefirao.
Nije vredelo umreti samo zato da im ne otkrije svoje telo.
Bacila je palicu na zemlju.
A onda je, strahovito besna, ali ne dozvolivši da to iko primeti, počela savesno da skida odeću i baca je pored sebe.
„I donji veš?“ upitala je zajedljivo.
„Sve.“
„Zar mislite da ovde skrivam upaljač?“
„Imate još dvadeset sekundi, profeosrko.“
Sifera ga pogleda sa negodovanjem i završi svlačenje, ne izgovorivši više nijednu reč.
