Sada kada je bilo gotovo, iznenadila se kako je bilo lako stajati nag pred svim tim strancima. Bilo joj je svejedno. Shvatila je da je to ono glavno što prati smak sveta. Bilo joj je svejedno. Isprsila se koliko je mogla i ostala da stoji, gotovo prkosno, čekajući da vidi šta će sada uslediti. Altinol ju je odmerio laganim, samouverenim pogledom. Nekako joj ni to nije smetalo. Preplavila ju je neka vrsta „izgorele“ ravnodušnosti.
„Vrlo lepo, profesorko“, reče on konačno.
„Hvala.“ Glas joj je bio leden. „Mogu li se sad obući?“
On joj sav važan to dozvoli pokretom šake. „Svakako. Izvinite što smo vas gnjavili. Ali morali smo se uveriti.“ On zataknu pištolj na iglu za remen oko pasa i ostade da stoji prekrštenih ruku, nemarno je posmatrajući kako se oblači. Potom primeti: „Sigurno mislite da ste upali među divljake, je li tako, profesorko?“
„Da li vas uopšte zanima šta ja mislim?“
„Sigurno ste primetili da vas nismo gledali ispod oka, da nam nisu curile sline i da nismo ovlažili pantalone dok ste se… ovaj… dok ste nam dokazivali da ne skrivate ništa čime biste mogli da zapalite vatru. Niti je iko pokušao da vam dosađuje na bilo koji način.“
„To je bilo krajnje ljubazno.“
Altinol reče: „Naglasio sam ove stvari, mada mi je jasno da vam to trenutno uopšte nije važno, jer ste još veoma ljuti na nas, zato što želim da znate da ste možda nabasali na poslednji bastion civilizacije na ovom od bogova zaboravljenom svetu. Ne znam kuda su nestali naše voljene vođe i svakako ne smatram našu ugojenu braću, Apostole Plamena, imalo civilizovanim, a vaši prijatelji sa Univerziteta, koji su se ovde krili, spakovali su prnje i otišli. Gotovo svi preostali su, izgleda, sišli s uma. Osim, razume se, vas i nas, profesorko.“
„Baš laskavo od vas što ste i mene tu uključili.“
„Ja nikada ne laskam. Ostavljate utisak kao da ste podneli Tamu, Zvezde i Slom bolje od većine ljudi. Mene zanima da li biste ostali ovde i pridružili se našoj grupi. Potrebni su nam ljudi poput vas, profesorko.“
„Šta to podrazumeva? Da vam ribam podove? Kuvam supu?“
Altinola, izgleda, nije mogao da dirne njen sarkazam. „Mislio sam da nam pomognete u borbi da održimo civilizaciju u životu, profesorko. Ne želim da zvučim prepotentno, ali mi smatramo da je pred nama misija. Dan za danom probijamo se kroz ludu kuću tamo napolju, razoružavamo ludake, oduzimamo im sve čime bi mogli da zapale vatru, zadržavajući pravo da to radimo samo za sebe. Ne možemo pogasiti već zapaljene vatre, ali možemo dati sve od sebe da nove ne buknu. U tome se sastoji naša misija, profesorko. Preuzimamo kontrolu nad širenjem vatre. To je prvi korak da bi svet ponovo postao podesan za život. Šta kažete, profesorko? Želite li da se priključite Vatrogasnoj patroli? Ili biste radije okušali sreću tamo u šumi iz koje ste došli?“
Jutro je bilo maglovito i hladno. Zbijeni pramenovi magle kotrljali su se razorenim ulicama; magla je bila tako gusta da Širin nije mogao da odredi koje je sunce na nebu. Onos, svakako… negde. Ali magla je potpuno raspršila i gotovo potpuno sakrila njegovu zlatnu svetlost. A ona mrlja neznatno svetlijeg neba na jugozapadu najverovatnije je nagoveštavala prisustvo jednog para sunaca, ali da li su to bili Sita i Tamo ili Patru i Trej nije mogao da utvrdi.
Bio je veoma umoran. I bilo mu je sasvim jasno da je njegova ideja da sasvim sam, pešice, prevali stotine milja između Saroa i nacionalnog parka Amgando besmislena fantazija.
Prokleti Teremon! Zajedno su bar imali nekih izgleda. Ali novinar je bio nepokolebljiv u svom uverenju da će nekako uspeti da pronađe Siferu u šumi. Kad već govorimo o fantaziji! O besmislenosti!
Širin je zurio ispred sebe, pokušavajući nešto da nazre kroz maglu. Bilo mu je potrebno neko mesto na kome će moći malo da se odmori. Morao je pronaći nešto prigodno za jelo i možda novu odeću ili bar mogućnost da se okupa. Nikada u životu nije bio ovako prljav. Niti ovoliko gladan. Kao ni umoran. A kamoli toliko očajan.
Sve vreme koje je prethodilo dolasku Tame, od prvog trenutka kada je od Binaja i Atora čuo da se nešto slično može dogoditi, Širin se šetao od jednog kraja psihološkog spektra do drugog, od pesimizma do optimizma, pa opet nazad, od nade do očajanja, pa opet do nade. Razum i iskustvo govorili su mu jedno, a po prirodi prilagodljiva ličnost govorila mu je drugo.
Možda Binaj i Ator nisu bili u pravu i uopšte neće doći ni do kakve astronomske kataklizme.
Ne, do kataklizme će sasvim sigurno doći.
Ispostaviće se da Tama, uprkos njegovom vlastitom uznemirujućem iskustvu u Tunelu tajne od pre godinu dana, uopšte neće doneti velike poteškoće, ako uopšte do nje i dođe.
Pogrešno. Tama će izazvati sveopšte ludilo.
Ludilo će biti samo privremeno, kratko razdoblje rastrojenosti.
Ludilo će za većinu ljudi biti trajno.
U svetu će nastati pometnja koja će potrajati nekoliko časova, a onda će se sve normalizovati.
Svet će biti razoren u haosu koji će nastupiti posle pomračenja.
Napred-nazad, napred-nazad, gore-dole, gore-dole. Dva Širina nisu mogla da okončaju raspravu.
