Nisu prešli više od stotinu jardi kada Teremon primeti skupinu mladića koji su skakali oko drveća. Bili su to oni isti momci koji su isterali grabena iz njegove jazbine i lovili ga dok ga nisu ubili. Očigledno su se vratili da ga potraže. Sada su zlovoljno zurili u njih iz daljine, očigledno ljuti što Teremon odlazi s njihovim plenom. Međutim, suviše su se plašili zelenih marama oko vrata koje su nosili članovi Vatrogasne Patrole… ili, verovatnije, njihovih pištolja na iglu… da bi zatražili od njega da im vrati životinju.
„Hej!“ pozva ih Teremon. „Ovo je vaše, zar ne? Pripazio sam na njega umesto vas!“
On hitnu truplo grabena prema njima. Palo je dosta daleko od njih, a oni se nisu ni pomerili, već su samo nastavili da ga gledaju zbunjeno i nelagodno. Očigledno su jedva čekali da se dokopaju životinje, ali su se plašili da odu po nju.
„Boje se“, reče on tužno Siferi. „Umiru od gladi, ali se ne usuđuju ni da se pokrenu. Misle da je zamka. Misle da ćemo ih iz čiste zabave upucati ako napuste zaklon drveća da uzmu životinju.“
Sifera odvrati: „Ne možeš ih kriviti. Sada se svi boje svih. Neka ga tamo. Uzeće ga kada se udaljimo.“
On krenu za njom, šepajući.
Sifera i ostali iz Patrole samouvereno su se kretali kroz šumu, kao da na njih ne vrebaju opasnosti kojih je bilo na svakom koraku. I zaista, nisu doživeli nikakvu neprijatnost dok je skupina napredovala… onoliko brzo koliko su to dopuštale Teremonove ozlede… prema putu koji je vodio kroz šumu. Zanimljivo je bilo posmatrati, razmišljao je on, kako se društvo brzo oporavljalo. Za svega nekoliko dana jedna neregularna brigada kao što je bila ova Vatrogasna Patrola preuzela je na sebe ulogu vlasti. Razume se, ludaci su se držali na odstojanju samo zbog pištolja na iglu i samouverenosti sa kojom su se oni kratali unaokolo.
Konačno su stigli do ivice šume. Vazduh je postajao hladniji, a svetlost neprijatno slaba, pošto su Patru i Trej bila jedina sunca na nebu. Ranije Teremonu nikada nije smetala srazmerno mala količina svetlosti u časovima kada je na nebu bio samo jedan par dvostrukih sunaca. Međutim, od Pomračenja, večeri za kojih su na nebu bila samo dva sunca delovale su na njega uznemirujuće i preteće, kao mogući glasnici… mada je znao da to nije moguće… neposrednog povratka Tame. Ranama koje je Spuštanje Noći zadalo ljudskoj psihi biće potrebno dugo da zacele, čak i kada su u pitanju najneustrašiviji umovi.
„Sklonište je malo dalje niz ovaj put“, reče Sifera. „Kako si?“
„Dobro“, odvrati Teremon kiselo. „Ipak nisu uspeli da me obogalje.“
Morao je, međutim, da uloži dosta napora kako bi pokretao izranjavljene i klecave noge. Bilo mu je strašno milo i osetio je veliko olakšanje kada se konačno našao ispred ulaza, nalik na ulaz u kakvu pećinu, koji je vodio u podzemno kraljevstvo — Sklonište.
Mesto je ličila na lavirint. Udubljenja i hodnici vodili su u svim pravcima. U daljini je, kao kroz maglu, počeo da razaznaje zamršene vodove i kalemove opreme koja je podsećala na naučnu; delovala je tajanstveno i nedokučivo, protežući se duž zidova i tavanice. A onda se setio da su naučnici sa Univerziteta ranije ovde razbijali atome dok nije otovrena velika nova eksperimentalna laboratorija u Saroskim Visovima. Fizičari su očigledno ostavili dobar deo zastarele opreme.
Pojavio se jedan visoki muškarac koji je zračio autoritetom.
Sifera reče: „Ovo je Altinol 111. Altinole, želim da te upoznam sa Teremonom 762.“
„Iz Hronike?“ upita Altinol. Nije se baš moglo reći da je bio zadivljen, već pre da je samo naglas konstatovao činjenicu.
„Bivše“, dodade Teremon.
Odmeravali su se bez topline. Teremon pomisli za Altinola da je dosta čvrst momak: bio je na početku srednjeg doba, očigledno vitak i u odličnoj formi. Bio je lepo odeven, a držanje mu je nagoveštavalo da pripada soju ljudi koji su navikli da se njihova reč sluša. Dok ga je odmeravao, Teremon je brzo prelistavao svoju bogatu arhivu sećanja i posle samo jednog trenutka preplavi ga zadovoljstvo jer je prepoznao čoveka.
Reče: „Morten Industrija? Taj Altinol?“
Altinolove oči na trenutak zatreptaše… zabavljalo ga je ovo? Ili možda naljutilo? „Glavom i bradom.“
„Uvek su govorili da ste želeli da budete upravnik. Pa, izgleda da vam je to sada uspelo. Bar upravnik onoga što je ostalo od Saroa, ako ne cele Federalne republike.“
„Sve po redu“, odvrati Altinol. Glas mu je bio odmeren. „Prvo moramo pokušati da se nekako izvučemo iz anarhije. Onda ćemo razmišljati o tome da ponovo udružimo zemlju, kao i o tome ko će biti na njenom čelu. Moraćemo se suočiti sa problemom Apostola, na primer. Oni su uspostavili kontrolu nad celom severnom stranom grada, kao i nad teritorijom iza njega, i stavili ih pod religijsku vlast. Njih neće biti lako izbaciti.“ Altinol se hladno osmehnu. „Sve po redu, prijatelju.“
„A što se tiče Teremona“, umeša se Sifera, „njemu prvo treba kupanje, pa onda jelo. Živeo je u šumi od Spuštanja noći. Pođi sa mnom“, obrati mu se ona.
