Teremon podiže pogled, iznenađen, pometen. Prvo pravilo preživljavanja u šumi glasilo je: nikada ne sme ništa toliko da ti zaokupi pažnju da ne primetiš strance koji ti se prikradaju.
Bila su petorica. Muškarci, otprilike njegovih godina. Bili su odrpani kao i svi ostali žitelji šume. Nisu izgledali mnogo ludi, poput ljudi koje je sretao ovih dna: pogled im nije bio staklast, niti usne otromboljene, već im je izraz lica bio smrknut, videlo se da su umorni, ali i odlučni. Od oružja su imali samo toljage; međutim, delovali su neprijateljski raspoloženi.
Pet na jednoga. Pa dobro, pomisli on, uzmite prokletog grabena i dabogda se zadavili. Nije bio toliko lud da započne tuču.
„Pitao sam: 'Šta to radite, gospodine?'“ ponovi prvi, još ledenijim glasom nego malopre.
Teremon je sevao očima. „A šta mislite da radim? Pokušavam da zapalim vatru.“
„To smo i mislili.“
Stranac koraknu napred. Pažljivo, namerno, on nogom rasturi Teremonovu gomilicu granja. S mukom sakupljeno drvo za potpalu razlete se na sve strane, a graben nataknut na ražanj pade na zemlju.
„Hej, stanite malo…!“
„Nikakve vatre ne želimo ovde, gospodine. To je zakon.“ Otresito, čvrsto, jasno. „Zabranjeno je posedovati bilo šta čime se može zapaliti vatra. Ova drva je trebalo da posluže za potpalu. To je očigledno. A pored toga vi ste već priznali krivicu.“
„Krivicu?“ ponovi Teremon neverujući svojim ušima.
„Rekli ste da palite vatru. Ovo kamenje mi liči na opremu za paljenje vatre, je li tako? Zakon je tu jasan. Zabranjeno.“
Na znak svoga vođe, još dvojica istupiše. Jedan zgrabi Teremona oko vrata i grudi otpozadi, a drugi mu oduze kamenje i zavitla ga u potok. Obluci pljusnuše u vodu i nestadoše. Dok ih je posmatrao kako tonu, Teremon mora da se osećao isto kao što je zamišljao da se Binaj osećao videvši kako mu rulja razbija teleskop.
„Pu-sti-te me…“ Promrmlja Teremon, otimajući se.
„Pustite ga“, reče vođa. On ponovo stade da gazi Teremonovo ognjište, drobeći komadiće slame i stabljika u prah. „Paljenje vatri više nije dozvoljeno“, reče on Teremonu. „Dosta nam je požara za vjeke vjekova. Ne smemo dozvoliti više da se pale vatre zbog rizika, patnje, štete, zar to ne znate? Ako ponovo pokušate da zapalite vatru, vratićemo se i razbiti vam glavu o nju, čujete li me?“
„Vatra je ta koja je uništila svet“, javi se jedan od ostalih.
„Vatra koja nas je izvukla iz naših kuća.“
„Vatra je neprijatelj. Vatra je zabranjena. Vatra je zlo.“
Teremon je zurio u njih. Vatra zlo? Vatra zabranjena?
Znači, ipak su bili ludi!
„Kazna za prvi pokušaj paljenja vatre“, poče onaj prvi, „jeste globa. Platićete ovom životinjom ovde. Neka vam je to nauk da ne ugrožavate živote nedužnih ljudi. Uzmi je, Listigone. To će mu biti dobra lekcija. Drugi put kada ovaj momak nešto ulovi setiće se da ne sme ni pokušati da zaziva neprijatelja samo zato što mu se zgotovljeno meso.“
„Ne!“ Zavika Teremon upola glasa, kada se Listigon sagnuo da pokupi grabena. „To je moje, vi imbecili! Moje! Moje!
Divlje je pojurio na njih, zaboravivši na oprez iz očajanja i osujećenosti.
Neko ga je snažno udario u stomak. Ostao je bez daha, zastao, presamitio se, uhvativši se rukama za stomak; zatim ga je neko drugi udario otpozadi, u podnožje kičme, tako da umalo nije pao na nos. Međutim, ovog puta je oštro trgnuo lakat unazad i sa zadovoljstvom osetio da je pogodio cilj, što mu je potvrdio i bolni jauk.
I ranije je znao da se potuče, ali to je bilo davno, stvarno davno. I nikada se nije tukao sam protiv petorice. Ali više nije bilo uzmaka. Morao je ostati na nogama i nastaviti da se povlači dok se ne nađe leđima okrenut kamenom zidu, tako da bar niko neće moći da ga zgrabi otpozdai. A zatim mu preostaje da pokuša da ih zadrži na odstojanju, šutirajući ih i udarajući, a ako bude potrebno i grizući i urlajući dok ga ne ostave na miru.
Jedan glas duboko u njemu reče: Potpuno su ludi. Najverovatnije te neće pustiti dok te namrtvo ne isprebijaju.
Sada više ništa nije mogao da učini. Osim da pokuša da ih drži na odstojanju.
Pognuo je glavu i počeo da udara što je jače mogao, dok se istovremeno uporno povlačio prema zidu. Okupili su se oko njega, udarajući ga sa svih strana. Ali još je bio na nogama. Njihova brojna nadmoć nije predstavljala odlučujući činilac, kao što se nadao. U ovom ograničenom prostoru nisu mogla sva petorica odjednom da krenu na njega i Teremon je umeo da iskoristi zbrku, tako što je udarao na sve strane i kretao se što je najbrže mogao, dok su se oni muvali unaokolo, pokušavajući da izbegnu jedan drugoga.
I pored toga znao je da neće moći još dugo. Usna mu je bila rasečena, jedno oko je počelo da mu se naduvava i ponestajalo mu je daha. Još jedan dobar udarac i naći će se na tlu. Jednu je ruku držao ispred lica, a drugom udarao, nastavljajući da se povlači ka zaklonu kamenog zida. Šutnuo je nekoga. Usledili su jauk i psovka. Neko mu je uzvratio istom merom. Teremona je udarac pogodio u butinu tako da se okrenuo, škrgućući zubima od bola.
