Zaneo se. Očajnički se borio da dođe do vazduha. Gotovo ništa više nije video, tako da nije znao šta se događa. Sada su bili svuda oko njega, pesnice su ga pogađale sa svih strana. Neće uspeti da stigne do zida. Neće još dugo moći da ostane na nogama. Pašće, a oni će ga izgaziti i on će umreti…
Umreti…
A onda je postao svestan neke pometnje unutar pometnje: čuli su se neki novi povici, pristigli su neki novi ljudi, gomila novih prilika. Odlično, pomisli on. Nova gomila ludaka pridružuje se zabavi. Možda bih nekako mogao da se izvučem dok se sve ovo događa…
„Prestanite, u ime Vatrogasne Patrole!“ Povika jedan ženski glas, jasan, zvonak, zapovednički. „To je naređenje! Prestanite, svi! Sklonite se od njega! Smesta!“
Teremon je treptao i trljao čelo. Osvrnuo se unaokolo zamagljenog pogleda.
Na čistinu je pristiglo još četvoro ljudi. Delovali su sveže i uredno i na sebi su imali čistu odeću. Oko vratova su im bile vezane zelene marame. Nosili su pištolje na iglu.
Žena… izgleda da je ona bila zapovednik… napravi jedan brz zapovednički pokret oružjem koje je držala i petorica koji su napali Teremona udaljiše se od njega i poslušno stadoše pred nju. Strogo je sevala očima na njih.
Teremon se s nevericom zagleda u nju.
„Šta se to ovde dešava?“ upita ona vođu one petorice čeličnim glasom.
„Hteo je da zapali vatru… pokušavao je… hteo je da ispeče jednu životinju, ali mi smo naišli…“
„U redu. Ne vidim ovde nikakvu vatru. Zakon nije narušen. Brišite.“
Čovek klimnu. Posegnuo je za grabenom.
„Hej! To pripada meni“, promuklo izgovori Teremon.
„Ne“, javi se drugi. „Moramo ti je oduzeti. Kažnjavamo te za kršenje zakona o vatri.“
„Ja ću odlučiti o kazni“, umeša se žena. „Ostavite životinju, i brišite! Brišite!“
„Ali…“
„Brišite ili ću ja vas tužiti Altinolu. Marš! Marš!“
Ona petorica se pokunjeno udaljiše. Teremon je i dalje zurio u nju.
Žena sa zelenom maramom oko vrata mu priđe.
„Izgleda da sam stigla u poslednjem trenutku, je li tako, Teremone?“
„Sifera“, izgovori on zapanjeno. „Sifera!“
Imao je modrice na hiljadu mesta. Nije bio siguran ni u kakvom su mu stanju kosti. Jedno oko mu je praktično bilo zatvoreno. Ali činilo mu se da će preživeti. Seo je, oslonivši se o kameni zid, čekajući da bol malo umine i da mu se razbistri pred očima.
Sifera reče: „U štabu imamo malo jonglorške rakije. Mislim da ti mogu odobriti malo. Iz medicinskih razloga, razume se.“
„Rakija? Štab? Kakav štab? O čemu to govoriš, Sifera? Jesi li ti uopšte stvarno ovde?“
„Misliš da ti se samo priviđam?“ Ona se nasmeja i blago mu zari nokte u mišicu. „Šta misliš, da li ti se i ovo priviđa?“
On se trgnu. „Polako. Prilično sam osetljiv baš na tom mestu. Kao i po celom telu, u ovom trenutku… Pala si s neba, je li tako?“
„Bila sam u patroli, na prolasku kroz šumu, pa smo čuli neko komešanje. Došli smo da izvidimo. Nisam imala pojma da si ti umešan dok te nisam ugledala. Pokušavamo nekako u okolini da uspostavimo red.“
„Mi?“
„Vatrogasna patrola. Ona ti je nešto kao nova lokalna vlast; ništa bliže tome ne postoji. Štab se nalazi u univerzitetskom Skloništu, a vođa je čovek po imenu Altinol koji je ranije bio nekakav izvršni direktor u nekoj kompaniji. Ja sam jedan od njegovih oficira. Borimo se protiv zločina, zaista, i uspeli smo da raširimo glas kako se korišćenje vatre mora kontrolisati i da samo članovi Vatrogasne Patrole imaju pravo da…“
Teremon podiže šaku. „Stani, Sifera. Uspori malo, molim te? Hoćeš da kažeš da su ljudi sa Univerziteta koji su bili u Skloništu obrazovali grupu za borbu protiv zločina? Idu unaokolo i gase vatre? Kako je to moguće? Širin mi je kazao da su svi oni napustili Sklonište i krenuli ka jugu na neki sastanak u nacionalni park Amgando.“
„Širin. Je li on ovde?“
„Bio je. Sada je na putu za Amgando. Ja… odlučio sam da još malo ostanem ovde.“ Kako je mogao sada da joj kaže da je ostao zbog minimalnih izgleda da će uspeti nju da pronađe.
Sifera klimnu. „Širin ti je rekao istinu. Svi ljudi sa Univerziteta napustili su Sklonište dan po pomračenju. Pretpostavljam da su do sada već stigli u Amgando… nisam ništa čula o njima. Ostavili su Sklonište širom otvoreno, pa su ga Altinol i njegova družina zauzeli. Vatrogasna Patrola ima petnaest, dvadeset članova i svi su u prilično dobrom stanju, mentalno. Uspeli su da uspostave vlast nad otprilike pola šume, i nad pojedinim teritorijama koje okružuju grad, a u kojima ljudi još žive.“
„A ti?“ upita Teremon. „Kako si se ti spetljala s njima?“
„Prvo sam otišla u šumu, pošto su Zvezde nestale. Međutim, ovde je bilo veoma opasno, pa sam se, kada sam se setila Skloništa, tamo uputila. Altinol i njegovi ljudi već su bili tamo. Pozvali su me da se pridružim Patroli.“ Sifera se osmehnu nekako pokajnički. „Nisu mi, u stvari, ostavili mogućnost da biram“, reče ona. „Nisu baš neki nežni tipovi.“
„Ovo nisu nežna vremena.“
„Nisu. I tako sam zaključila da će mi biti bolje sa njima, nego da sama lutam unaokolo. Dali su mi ovu zelenu maramu… svi je ovde poštuju. I ovaj pištolj na iglu. I njega poštuju.“
