Mudrin teturavo uđe unutra. Bio je to krhki, sasušeni starčić u poznim sedamdesetim, odavno zreo za penziju, ali je i dalje bio član nastavničkog osoblja, mada nije predavao, kako bi mogao da nastavi sa svojim paleografskim izučavanjima. Njegove blage sivo-zelene oči, vodnjikave jer je čitav život proveo nadnet nad stare, izbledele rukopise, zurile su iza debelih naočara. Međutim, Sifera je znala da je njihov vodnjikavi izgled varao: nikada nije upoznala oštriji pogled, bar kada su bili u pitanju drevni natpisi.
„Znači, to su te slavne pločice“, reče Mudrin. „Znaš li da ni o čemu drugom ne razmišljam od kada si mi rekla za njih.“ Ali nije pokazao želju da ih odmah ispita. „Možeš li mi dati izvesna obaveštenja o kontekstu, matrici?“
„Evo Balikove master-fotografije“, reče Sifera, pruživši mu ogromnu, sjajnu, uvećanu fotografiju. „Tomboovo brdo, staro đubrište južno od Beklimot Majora. Kada ga je peščana oluja raspolutila, ugledali smo ovo. Onda smo prokopali jarak ovde dole… dovde… zatim smo sve otvorili. Znaš li šta predstavlja ova tamna linija ovde?“
„Ugalj?“ upita Mudrin.
„Tačno. Ovo ovde je linija vatre, ceo grad je izgoreo. Zatim smo skočili ovamo dole i ugledali drugi niz temelja i drugu liniju vatre. A ako pogledaš ovamo… i ovamo…“
Mudrin je dugo proučavao fotografiju. „Šta vi to ovde imate? Osam naizmeničnih naselja?“
„Sedam“, požuri da kaže Balik.
„Ja mislim devet“, kratko primeti Sifera. „Ali slažem se da je sve teže tačno brojati što se više približavamo podnožju brda. Moraćemo da obavimo hemijske analize da bismo to rasčistili, kao i radiografsko testiranje. Ali ovde je očigledno došlo do čitavog niza požara. A narod Tombo je nastavio da gradi i obnavlja grad, svaki put iz početka.“
„Ali ovo mesto mora da je neverovatno drevno, ako je to tačno!“ primeti Mudrin.
„Procenjujem da je to mesto bilo naseljeno tokom bar pet hiljada godina. Možda i mnogo duže. Možda deset ili petnaest. Nećemo znati dok potpuno ne otkrijemo najniži sloj, a to će morati da pričeka na narednu ekspediciju. Ili na onu posle nje.“
„Kažeš, pet hiljada godina? Zar je to moguće?“
„Da bi se toliko puta iznova sve izgradilo: pet hiljada najmanje.“
„Ali nijedno mesto koje smo ikada bilo gde iskopali na svetu nije ni izdaleka toliko staro“, primeti Mudrin zaprepašćeno. „Sam Beklimot je manje od dve hiljade godina star, je li tako? I mi ga smatramo za najstarije poznato naselje na Kalgašu.“
„Najstarije poznato naselje“, reče Sifera. „Ali zar to znači da nema starijih? Mnogo starijih? Mudrine, ova fotografija ti daje odgovor. Evo naselja koje mora da je starije od Beklimota… na najvišem nivou ima artefakata u stilu Beklimota, a stvar potom seže duboko dole. Beklimot mora da je srazmerno novo naselje u ljudskoj istoriji. Tombo naselje, koje je bilo drevno još pre nastanka Beklimota, mora da je gorelo i gorelo mnogo puta, i svaki put bilo je obnavljano, tokom verovatno stotina pokolenja.“
„Znači da je to bilo vrlo nesrećno mesto“, primeti Mudrin. „Bogovi ga baš nisu mnogo voleli, zar ne?“
„Očigledno ih je snalazio zao usud“, reče Balik.
Sifera klimnu. „Da. Mora da su konačno zaključili da je mesto prokleto. Pa su se, umesto da ga ponovo podignu posle poslednjeg u nizu požara, preselili nedaleko odatle i sagradili Beklimot. Ali pre toga mora da su dugo, dugo naseljavali Tombo. Uspeli smo da prepoznamo arhitektonske stilove dva najgornja naselja… znaš, ovaj ovde je kiklopski srednji Beklimot, a ispod se nalazi rešetka proto Beklimota. Ali treći grad odozgo, bar ono što je ostalo od njega, ne liči ni na šta prepoznatljivo. Četvrti je još čudniji, i vrlo primitivan. U poređenju s petim, četvrti je, međutim, prefinjen. Ispod toga, sve je primitivni darmar da nije lako reči šta pripada kome gradu. Ali međusobno su razdvojeni linijom vatre, ili bar mi tako mislimo. A pločice…“
„Da, pločice“, ponovi Mudrin, drhteći od uzbuđenja.
„Ovaj komplet smo pronašli, mislim na kvadratne, na trećem nivou. Pravougaone potiču iz petog. Ja, razume se, ne mogu da izvučem iz njih ništa što bi imalo smisla, ali ja nisam paleograf.“
„Kako bi bilo divno“, poče Balik, „kada bi ove pločice sadržale podatke o uništenju i ponovnoj izgradnji Tombo gradova, i…“
Sifera ga ošinu jednim otrovnim pogledom. „Kako bi bilo divno, Baliče, kada ne bi toliko maštao!“
„Izvini, Sifera“, reče on ledeno. „Oprosti što dišem.“
Mudrin nije obratio pažnju na njihovo peckanje. Otišao je do Siferinog radnog stola, nagnuo se nad kvadratne pločice i dugo tako ostao, a zatim je to ponovio nad onim pravougaonim.
Paleograf konačno reče: „Zadivljujuće! Krajnje zadivljujuće!“
„Možeš li da ih pročitaš?“ upita Sifera.
Starac se zakikota. „Da ih pročitam? Razume se da ne mogu. Tražiš li čuda? Ali ovde nazirem skupine reči.“
„Da. I ja sam ih uočila“, reče Sifera.
