Postoji svet svetlosti i senke, u kojem dobro i zlo vode večni rat. To je svet Točka vremena - najveće epopeje epske fantastike ikada napisane.Dok se tkanje stvarnosti rastače, sva znamenja ukazuju na to da je Tarmon Gai'don – Poslednja bitka – pred osvitom. Rand al'Tor mora da se pripremi za suočavanje sa Mračnim. Ali Rand najpre mora da ugovori primirje sa seanšanskim vojskama, budući da borba sa njima sve više iznuruje njegove vojne snage.Sve je u metežu dok tradicionalne svetovne moći propadaju... U Kaemlinu Elejna se bori kako bi zadobila Lavlji presto, sve vreme pokušavajući da spreči građanski rat, dok Egvena dolazi do zaključka da u Beloj kuli više nije bezbedno.Vetrovi vremena uskovitlali su se u oluju, a Rand i njegovi saborci nalaze se u njenom središtu. Ova mala družina mora da savlada iskušenja sudbine i zlehude sreće – ili će Mračni odneti pobedu, a svet biti izgubljen.
U spomen na Čarlsa Sent Džordža Sinklera Adamsa
6. jul 1976 – 13. april 2005.
Slast pobede i gorčina poraza jesu poput bodeža snova.
Sunce se preko neba penjalo ka sredini jutra, tako da su se od njegove svetlosti Galadova senka i senke njegova tri oklopljena saputnika pružale pred njima dok su kasom terali atove niz put koji je vodio pravo kroz šumu prepunu hrastova i kožolista, borova i kiselog drveća, mahom nabujalih u proleće. Pokušavao je da isprazni um, ali sitnice su mu neprestano skretale pažnju. Ako se izuzme bat konjskih kopita, vladala je potpuna tišina. Nije bilo ni jedne jedine ptice da peva s neke grane, niti jedne veverice da čavrlja. Bilo je pretiho za to doba godine, kao da čitava šuma zadržava dah. Ovo je nekada bio veliki trgovački put, davno pre nastanka Amadicije i Tarabona, pa je tvrdo nabijena žućkasta ilovača gdegde bila prošarana krhotinama drevne kaldrme. Jedne seljačke taljige koje su se vukle iza tromog vola daleko ispred Galada i njegovih saputnika bile su jedini znak da tu sem njih četvorice ima još nekoga. Trgovina se premestila daleko na sever, tako da su se imanja i sela u tom kraju raselili, a čuveni izgubljeni rudnici Elgara zarasli u planinskim visovima, čiji početak beše tek nekoliko milja južno odatle. Tmurni oblaci što su se iz tog smera namicali obećavali su da će do popodneva pljusnuti kiša, ako nastave sa svojim laganim valjanjem preko neba. Jedan crvenkrili jastreb šestario je rubom šume tražeći plen. Baš kao što i on lovi. Ali u srcu, ne po rubovima.unce se preko neba penjalo ka sredini jutra, tako da su se od njegove svetlosti Galadova senka i senke njegova tri oklopljena saputnika pružale pred njima dok su kasom terali atove niz put koji je vodio pravo kroz šumu prepunu hrastova i kožolista, borova i kiselog drveća, mahom nabujalih u proleće. Pokušavao je da isprazni um, ali sitnice su mu neprestano skretale pažnju. Ako se izuzme bat konjskih kopita, vladala je potpuna tišina. Nije bilo ni jedne jedine ptice da peva s neke grane, niti jedne veverice da čavrlja. Bilo je pretiho za to doba godine, kao da čitava šuma zadržava dah. Ovo je nekada bio veliki trgovački put, davno pre nastanka Amadicije i Tarabona, pa je tvrdo nabijena žućkasta ilovača gdegde bila prošarana krhotinama drevne kaldrme. Jedne seljačke taljige koje su se vukle iza tromog vola daleko ispred Galada i njegovih saputnika bile su jedini znak da tu sem njih četvorice ima još nekoga. Trgovina se premestila daleko na sever, tako da su se imanja i sela u tom kraju raselili, a čuveni izgubljeni rudnici Elgara zarasli u planinskim visovima, čiji početak beše tek nekoliko milja južno odatle. Tmurni oblaci što su se iz tog smera namicali obećavali su da će do popodneva pljusnuti kiša, ako nastave sa svojim laganim valjanjem preko neba. Jedan crvenkrili jastreb šestario je rubom šume tražeći plen. Baš kao što i on lovi. Ali u srcu, ne po rubovima.
Vlastelinska kuća koju su Seanšani dali Emonu Valdi pojavila se iza krivine, a on je zauzdao konje, priželjkujući da ima kalpak, pa da može da pritegne remen na njemu i da se time posluži kao izgovorom. Umesto toga morao je da se zadovolji raskopčavanjem i prikopčavanjem opasača s kojeg mu je visio mač; pretvarao se da ga je nezgodno opasao. Nije bilo nikakve svrhe u tome da nosi oklop. Ako jutro prođe onako kako se on nada da će proći, u svakom slučaju će morati da skine oklopni prsnik i verižnjaču, a ako stvari pođu po zlu, oklop jedva da će ga zaštititi nešto malo bolje od njegovog belog kaputa.
Nekada seosko boravište kralja Amadicije, ta zgrada beše jedna ogromna građevina plavog krova, načičkana u crveno obojenim balkonima – prava drvena palata s drvenim tornjevima na uglovima povrh kamenog temelja nalik na nisko strmo brdo. Pomoćne zgrade, konjušnice i ambari, težačke kućice i zanatske radnje, sve su bile prizemne i podignute na širokoj čistini oko glavne zgrade, ali bile su skoro jednako veličanstvene, takođe obojene u plavo i crveno. Šačica muškaraca i žena kretala se između njih, s te daljine sićušne figure, a deca su se igrala pod budnim okom starijih. Slika i prilika uobičajenog života, a sve je neuobičajeno. Njegovi saputnici sedeli su u sedlima sa uglačanim kalpacima i oklopnim prsnicima na sebi, bezizražajno ga gledajući. Njihovi atovi nestrpljivo su kopali zemlju, pošto to kratko jahanje od tabora nije bilo dovoljno da bi istrošili jutarnju svežinu.
„Damodrede, razumljivo je ako se predomišljaš“, nakon nekog vremena reče Trom. „Teška je to optužba, gorka kao žuč, ali...“
