Kamen Tira, legendarna tvrđava, osvojen je, a Kalandor, Mač Koji To Nije i koji se ne može uzeti u ruke – uzet je. Za Randa al'Tora, čobanina koji je postao Ponovorođeni Zmaj, ovo je tek početak.Dok se i njegovi prijatelji i neprijatelji pokreću i kuju zavere, gospodar Zmaj izučava proročanstva i upinje se da ovlada Moći koja mu pripada. Ali sve što zna jeste da rata mora biti – rata protiv Izgubljenih, i protiv svih koji se suprotstave Ponovorođenom Zmaju. Zatvor u kome je zapečaćen Mračni gubi snagu polako ali sigurno. U Poslednjoj bici, Rand al'Tor zna sa kim se mora suočiti.
Posvećeno Robertu Marksu
Senka će pasti preko sveta i pomračiti sve zemlje, sve do najmanjeg krajička, i neće biti Svetlosti ni bezbednosti. A onaj koga će roditi Zora, koga će roditi Devica, u skladu s Proročanstvom, pružiće ruke da zgrabi Senku, i svet će zaurlati od bola spasenja. Sva slava Tvorcu i Svetlosti, i njemu, koji će biti ponovorođen. Neka bi nas Svetlost spasla od njega.
Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući za sobom sećanja koja prerastaju u legende. Legende blede i postaju mitovi, a i oni budu davno zaboravljeni kada ponovo naiđe Doba koje ih je rodilo. U jednom od tih razdoblja, koje su neki zvali Treće doba – Doba koje tek treba da dođe, Doba davno prošlo – vetar se digao na velikoj ravnici zvanoj Karalainska stepa. Ovo nije bio početak, jer obrtajima Točka vremena nije bilo ni početka ni kraja. Ali bio je to jedan početak. Vetar je pod zracima ranog jutarnjeg sunca duvao na sever i na zapad, preko beskrajnih milja zalelujane trave i razbacanih šumaraka, preko brzoteke reke Luan, i iznad krezubih vrhova Zmaj-planine, legendarne planine koja se nadnosila nad nežno zatalasanu ravnicu, toliko visoko da je čitava njena gornja polovina bila skrivena velom oblaka. Zmaj-planina, gde je Zmaj pao – a sa njim, neki kažu, i Doba legendi – i gde Proročanstva kažu da će se ponovo roditi. Ili da je već rođen. Na sever i na zapad, preko sela Džuald, Darein i Alinder, gde su se mostovi nalik na kamenu čipku pružali sve do Sjajnih zidova, velikih belih bedema po mnogima najvećeg grada na svetu. Tar Valona. Grada koji svake večeri dotiče dugačka senka Zmajeve planine.
Unutar tih zidova zgrade, koje behu načinili Ogijeri pre više od dve hiljade godina, kao da su rasle iz zemlje, ili bile delo vetra i vode, a ne ruku nadaleko čuvenih ogijerskih zidara. Neke su bile nalik pticama u letu, ili ogromnim školjkama iz udaljenih mora. Visoke kule, rascvetale, šuplje kao flauta ili spiralne, bile su stotinama stopa iznad zemlje povezane mostovima, često bez ograda. Samo su oni što su dugo vremena boravili u Tar Valonu bili u stanju da suzbiju stalnu zapanjenost, tako da ne izgledaju kao seljaci koji nikada nisu izašli iz svoga sela.
Najveća od tih kula, Bela kula, vladala je gradom, blistajući na suncu kao uglačana kost.
Ma koliko brojan bio, svet na trgu nije ga ni približno ispunio. Po obodima su se ljudi gurali, svako obuzet svojim poslovima, ali kako se trg bližio Kuli bilo ih je sve manje, a duž najmanje pedesetak koraka do visokih belih zidina kaldrma je bila potpuno prazna. Aes Sedai su u Tar Valonu bile cenjene i poštovane, naravno, a Amirlin Tron je gradom vladala kao što vlada i nad Aes Sedai, ali malo njih je imalo volje da toj sili bude bliže no što mora. Postoji značajna razlika između ponosa na veličanstveni kamin u dvorani – i šetnje kroz oganj.
Nešto malo njih jeste prišlo bliže, sve do širokog stepeništa što je vodilo u samu Kulu, i sve do dveri sa zamršenim rezbarijama. Ogromna vrata behu dovoljno široka da kroz njih odjednom prođe dvanaestoro ljudi. Dveri su bile otvorene, kao da žele dobrodošlicu. Uvek je bilo ljudi kojima je bila potrebna pomoć ili neki odgovor, a smatrali su da to mogu dobiti samo od Aes Sedai. A dešavalo se i da dolaze izdaleka, iz Arafela i Geldana, Saldeje i Ilijana. Mnogi od njih pronaći će u Kuli pomoć ili savet, mada najčešće ne ono što očekuju, ili čemu se nadaju.
