Točak vremena se okreće i Doba dolaze i prolaze, ostavljajući sećanja koja postaju legende. Legende blede u mitove, a čak je i mit davno zaboravljen kada se Doba koje ga je iznedrilo ponovo vrati. U Trećem dobu, Dobu proročanstva, Svet i Vreme leže u skladu. Ono što je bilo, što će biti i što jeste još može da padne pod Senku.
Harijeti,
srcu moga srca,
svetlosti moga života,
zauvek.
Palata se još uvek tresla s vremena na vreme, dok je zemlja tutnjala sećajući se; ječala je kao da želi da porekne ono što se dogodilo. Zrnca prašine svetlucala su na zracima sunčeve svetlosti koja je prodirala kroz procepe u zidovima. Zidovi, podovi i tavanica bili su prljavi od gara. Široke crne mrlje prljale su ispucalu boju i pozlatu nekada sjajnih murala, čađ je pokrivala smrvljene reljefe ljudi i životinja, koji kao da su pokušali da hodaju pre no što se ludilo smirilo. Mrtvi su bili svuda: ljudi, žene i deca, ubijeni dok su pokušavali da umaknu munjama koje su sevale niz svaki hodnik, ili vatrama koje su ih čekale, ili kamenu koji je tekao gotovo kao da je bio živ, i tražio ih pre no što se sve ponovo smirilo. Čudna suprotnost tome bile su šarene tapiserije i slike, sve sama dela vrhunskih majstora; visile su netaknute, sem tamo gde su ih iskrivljeni zidovi poremetili. Izvanredno izrezbaren nameštaj s intarzijama od zlata i slonovače bio je nedirnut, izuzev tamo gde ga je pod u podrhtavanju oborio. Ludilo je pogodilo samo srce, ostavljajući nebitne stvari.
Lijus Terin Telamón lutao je palatom, održavajući spretno ravnotežu kada bi se tlo zaljuljalo. „Ilijena! Ljubavi moja, gde si?“ Ivica njegovog bledosivog plašta prošla je kroz krv kada je zakoračio preko tela jedne žene. Njena zlatokosa lepota bila je ukaljana užasom poslednjih trenutaka. U otvorenim očima bila joj je zamrznuta neverica. „Gde si, ženo moja? Gde se svi kriju?“
Pogled mu je pao na sopstveni odraz u ogledalu, koje je visilo iskrivljeno na ispucalom mermeru. Njegova odeća bila je nekada dostojna kralja: siva, grimizna i zlatna. Fina tkanina koju su doneli trgovci preko Svetskog mora bila je pocepana i prljava, puna prašine koja mu je pokrivala i kosu i kožu. Dodirnuo ¡a trenutak simbol na svom plastu, crno-beli krug. Boje su bile odvojene vijugavom linijom. Taj simbol je značio nešto. Ali krug ušiven u njegov plašt nije ga dugo zaokupio. Zagleda se u sopstveni odraz s podjednakim čuđenjem. Visok čovek, koji je tek zašao u srednje doba, zgodan nekada, ali kosa mu je bila već više seda no smeđa, a lice izborano brigama. Tamne oči videle su previše. Lijus Terin se zasmeja, a onda zabaci glavu; njegov smeh je odzvanjao u beživotnoj dvorani.
„Ilijena, ljubavi moja! Dođi k meni, ženo moja. Moraš da vidiš ovo.“ Vazduh iza njega se zatalasao, zamreškao i pretvorio u čoveka, koji se osvrnu naokolo, kriveći nakratko usta od gađenja. Bio je nešto niži od Lijusa Terina i obučen sav u crno, izuzev snežnobele čipke na vratu i srme na podvrnutim sarama svojih čizama koje su mu sezale do butina. Koračao je pažljivo, pomerajući plašt da ne bi doticao mrtve. Pod je podrhtavao, ali on je pomno posmatrao čoveka koji se smejao i gledao u ogledalo.
„Gospodaru jutra“, reče, „došao sam po tebe.“
Smeh nestade kao da ga nikad nije ni bilo, a Lijus Terin se okrenu, naizgled bez iznenađenja. „Ah, gost. Imaš li Glas, stranče? Uskoro će biti vreme za Pevanje, a ovde su svi dobrodošli da se pridruže. Ilijena, ljubavi moja, stigao nam je gost. Ilijena, gde si?“
Čovek u crnom razrogači oči i pogleda ka telu zlatokose žene, a onda ponovo u Lijusa Terina. „Šai’tan te uzeo, da li te je izopačenost već toliko stegla?“
„To ime, Šai...“ Lijus Terin se stresao i podigao ruku kao da hoće da se odbrani od nečega. „Ne smeš da izgovaraš to ime. To je opasno.“
„Sećaš se, dakle, barem toliko. Opasno za tebe, budalo, ali ne i za mene. Čega se još sećaš? Seti se, ti idiote oslepljen Svetlošću! Neću dopustiti da se ovo završi tako što ćeš ti biti zaštićen time što nisi svestan! Seti se!“
Lijus Terin je posmatrao na trenutak svoju podignutu ruku, fasciniran šarama od prljavštine, a onda obrisa šaku o kaput, koji je bio još prljaviji, i ponovo se okrete ka čoveku. „Ko si ti? Šta hoćeš?“
Čovek u crnom ispravi se arogantno. „Nekada su me zvali Elan Morin Tedronai, ali sada...“
„Izdajnik nade“, prošaputa Lijus Terin. Pamćenje se zatalasalo, ali on okrenu glavu, ustuknuvši od njega.
„Sećaš se, dakle, nečega. Da, Izdajnik nade. Tako su me ljudi nazvali, baš kao što su i tebe nazvali Zmaj. Ali, za razliku od tebe, ja sam prihvatio ime. Nazvali su me zato što me preziru, ali nateraću ih ja još da se bace na kolena i da obožavaju to ime. A šta ćeš ti uraditi sa svojim? Nakon ovog dana, ljudi će te zvati Rodoubica. Šta ćeš ti da učiniš s njim?“
Lijus Terin pogleda namršteno po razrušenoj dvorani. „Ilijena bi trebalo da bude ovde i poželi gostu dobrodošlicu“, promrmlja odsutno, a onda povika: „Ilijena, gde si?“ Pod se zatrese. Telo zlatokose žene pomerilo se kao da odgovara na njegov poziv. Njegove oči nisu je videle.
