Ova knjiga posvećena je Lusindi Kulpin, Alu Dempsiju, Tomu Doertiju, Suzan England, Diku Galenu, Keti Grums, Marisi Grums, Vilsonu i Dženet Grums, Džonu Džaroldu, momcima iz Džonson Sitija (Majku Lesliju, Kenetu Lovlesu, Džejmsu D. Lundu i Polu R. Robinsonu), Karlu Lundgrenu, Vilijemu Mek-dugalu, bandi iz Montane (Eldonu Karteru, Reju Grenfelu, Kenu Mileru, Rodu Muru, Diku Šmitu, Reju Sešonsu, Edu Vajldu, Majku Vajldu i Šermanu Vilijamsu), Čarliju Muru, Lujzi Šev Popam Raul, Tedu i Sidniju Rignijevima, Brajanu i Seron Veb i Heder Vud.
Pritekli su mi u pomoć kada je Bog hodao po vodi i istinska Zenica sveta prešla preko mog doma.
Čovek koji se predstavljao kao Bors podrugljivo se nasmeja mrmljanju koje je ispunilo zasvođenu odaju kao prigušena graja gusaka. Ali crna svilena maska na njegovom licu sakrila je i grimasu. Bila je ista kao i stotinu drugih koje su skrivale isto toliko lica. Stotinu crnih maski i stotinu pari očiju u pokušaju da otkriju Šta je iza njih skriveno.
Ako posmatrač ne bi bio dovoljno pažljiv, zbog visokih mramornih kamina i zlatnih svetiljki koje su visile sa zasvođene tavanice, zbog raznobojnih tapiserija i zamršenih mozaika na podu, pretpostavio bi da je ogromna soba u nekoj palati. Ako ne bi bio dovoljno pažljiv. Najpre, kamini su bili hladni. Plamenovi jesu poigravali na trupcima debelim poput noge, ali nisu grejali. Zidovi iza tapiserija, kao i tavanica visoko iznad svetiljki, bili su od golog kamena, skoro crnog. Nije bilo prozora i bila su samo dvoja vrata, jedna naspram drugih na krajevima sobe. Delovalo je kao da je neko želeo da soba izgleda poput dvorske odaje za prijem, ali nije mario da se pomuči s nečim više od grubog nacrta i nekoliko jednostavnih detalja.
Bors nije znao gde se odaja nalazi, a mislio je da ni ostali ne znaju. Nije želeo da razmišlja o tome gde bi mogla biti. Dovoljno je što je pozvan. Ni o tome nije želeo da razmišlja, ali na takve pozive odazivao se čak i on.
Popravi svoj plašt, zahvalan što plamenovi ne odaju toplom, inače bi bilo suviše vruće za crnu vunu koja ga je pokrivala od glave do pete. Sva odeća bila mu je crna. Veliki nabori plašta skrivali su da se pogurio kako bi prikrio koliko je zaista visok i zbunili bi svakoga ko bi pokušao da odredi da li je Bors debeo ili mršav. On nije bio jedini potpuno umotan u tkaninu.
