Ponovorođeni Zmaj – najavljen u davnašnjim proročanstvima kao vođa koji će spasiti svet, ali ga pri tome i uništiti; spasilac koji će poludeti i ubiti one koji su mu najdraži – pokušava da pobegne od svoje sudbine. U stanju da dodirne Jednu moć, ali u nemogućnosti da je kontroliše, i bez ikoga ko bi mogao tome da ga poduči – jer već tri hiljade godina niko nije imao tu sposobnost – Rand Al Tor zna samo da mora da se suoči sa Mračnim.Ali kako?
Posvećeno Oliveru Rigniju Starijem
(1920-1988)
Učio me je uvek da sledim san, a kad ga uhvatim, da ga proživim.
I hodiće putevima mnogim, i kome će njegovo ime biti znano, jer mnogo puta rođen biće i mnoštvo lica imati, kao što to bejaše i kao što će biti bezbroj i bezbroj puta. U dolasku svome preokrenuće naše živote poput rala pluga i istrgnuti nas iz tišine u kojoj smo. Raskinuće naše veze i okovati nas u lance. Stvoriće budućnost i raščiniti sudbinu.
Pogled Pedrona Nijala lutao je po odaji za prijem, ali tamne oči izgubljene u mislima ništa nisu videle. Dronjave tapiserije, bojni barjaci neprijatelja iz njegove mladosti, stapali su se s tamnim drvenim pločama kojima su kameni zidovi bili obloženi. Čak i ovde, u srcu Tvrđave Svetla, zidovi behu debeli. I jedina stolica u sobi – masivna, visokog naslona i skoro kao presto – beše za njega nevidljiva koliko i nekoliko raštrkanih stočića, koji su činili sav nameštaj u sobi. Čak je i čovek s belim plastom, koji je s jedva obuzdanom revnošću klečao na velikom pečatu u vidu plamtećeg sunca na širokim podnim daskama, na trenutak nestao iz Nijalovog uma, mada bi ga retko ko tek tako zanemario.
Džaret Bajar imao je vremena da se opere pre no što su ga doveli pred Nijala, ali i kalpak i oklopni prsnik bili su mu potamneli od puta i ulubljeni od upotrebe. Tamne upale oči sijale su grozničavo. Kao da mu je svaka suvišna trunčica mesa na licu isparila. Nije imao mač – u Nijalovom prisustvu to je bilo zabranjeno – ali kao da je bio na ivici nasilja, poput psa koji iščekuje da ga puste s povoca.
Vatre su gorele u dugim ognjištima na krajevima sobe, tako da nije bilo hladno, iako je bila zima. Bila je to jednostavna soba – soba jednog vojnika. Sve je bilo valjano načinjeno, ali ništa kitnjasto – izuzev razgranatog sunca. Nameštaj je u prijemnu dvoranu gospodara kapetana zapovednika Dece Svetla došao skupa s čovekom koji se uspeo na taj položaj. Bleštavo sunce od žeženog zlata istanjile su generacije molilaca, a onda je bilo zamenjeno i ponovo istanjeno. Bilo je to dovoljno zlata da se kupi bilo koje imanje u Amadiciji, kao i plemićka titula uz njega. Deset godina Nijal je prelazio preko tog zlata ne razmišljajući o njemu, ništa više no što je mislio o plamtećem suncu izvezenom na grudima bele tunike koju je nosio. Pedrona Nijala zlato nije zanimalo.
Naposletku pogled mu pade na sto pred njim. Bio je prekriven mapama, razbacanim pismima i izveštajima. Među tom gomilom bila su tri labavo zamotana crteža. Nevoljno uze jedan. Nije bilo bitno koji; svi su slikali istu scenu, mada su ih različite ruke iscrtale.
Nijalova koža bila je tanka kao palimpsest. Godine su je zategle preko tela koje kao da je bilo samo od kostiju i žila, ali na njemu nije bilo ni traga slabosti. Niko nije došao na Nijalov položaj pre no što mu je kosa osedela, niti bilo ko mekši no što je kamenje Kupole Istine. Ipak, on odjednom posta svestan žilavosti šake s crtežom, svestan potrebe za hitnjom. Vreme je prolazilo.
Naterao se da napola odmota debeli pergament, tek toliko da vidi lice koje ga je zanimalo. Krede su bile malo razmrljane od putovanja u bisagama, ali lice se jasno videlo. Sivooki mladić crvenkaste kose. Delovao je visoko, ali teško je bilo zasigurno reći. Da nije bilo kose i očiju mogao bi da prođe kroz bilo koju varoš, a da ne privuče pažnju.
„Ovaj... ovaj
