- Htio sam da razgovaramo, bez ikakve namjere. Ali je nevolja u tome što se ti ne usuđuješ da razmišljaš. Plašiš se, ne znaš kuda bi te misao odvela. Sve se pomutilo u tebi, i zatvaraš oči, držiš se starog puta. Doveden si ovamo zbog nečega što ne znam i što me se ne tiče, a ne primaš moja objašnjenja o ljudskoj krivici. Misliš da je to šala. Možda je i šala, a mogla bi se od nje napraviti sasvim zgodna filozofska misao, nimalo gora od drugih, bar bi imala lijepu primjenu, mirila bi nas sa svime što se desi. Ogorčen si, smatraš da nisi kriv. Šteta. Ako te ne puste, umro bi uskoro, od muke, i sve bi bilo u redu. Ali šta bi se desilo da te puste? Bila bi to najčudnija nesreća koju znam. Ono gore je tvoje kao i njihovo, a oni su te isključili. Hoćeš li u hajduke? Hoćeš li ih mrziti? Hoćeš li zaboraviti? Pitam, jer ne znam šta je teže. Sve je to moguće, ali ne vidim rješenja. Ako odeš u hajduke, činićeš nasilje, zašto bi se onda na njih Ijutio? Ako ih budeš mrzio, otrovaće te zla volja ukoliko nešto ne učiniš protiv njih, i protiv sebe, jer si isto što i oni, i opet će te uhvatiti, i to je kao da si izvršio samoubistvo. Ako zaboraviš, mogao bi naći izvjesnu naknadu, smatrajući da si plemenit, ali oni će misliti da si kukavica, i licemjer, i neće ti vjerovati. Bićeš isključen u svakom slučaju, a to je ono što ne možeš da prihvatiš. Bilo bi jedino moguće rješenje: da se ništa nije desilo.
- To je moja misao! - uzviknuo sam začuđen.
- Utoliko gore. Jer je samo to nemoguće.
Ishak! Drugi, drugačiji, a isti kao i onda. Sve drugačije a isto. Ishak koji ne odgovara već pita, koji pita da bi postavio zagonetke, koji postavlja zagonetke da bi ih ismijao. Neuhvatljiv. Idi, rekao bi mi kao i nekad, kad ne bi bilo smiješno, jer ne mogu da odem. On može. Izaći će, ako htjedne, čudo bi se desilo i nestalo bi ga, uzalud bi ga tražili, ne bi ga zadržali zidovi, ne bi ga zadržali stražari, niko mu ništa ne bi mogao. Neuhvatljiv, kao i njegova misao. Otići će bez odgovora, iako ga zna, a neće da kaže. Ostavlja me razbijena, uvijek, pomuti u meni sve što znam, i uzalud mi je poslije jasno što je trebalo odgovoriti, jer nisam odgovorio, nisam mogao, više sam u tim trenucima vjerovao njemu nego sebi, uzalud i zato što ni sebi ne vjerujem bez njega, bojim se da bi pobio svako moje mišljenje kad bi ga čuo, zato ćutim, a mogao bi ga sačuvati samo ako ga pred njim odbranim. A to ne smijem. On misli drukčije nego ja, njegova misao ide neočekivanim putevima, neobavezna je, drska, ne poštuje što ja poštujem. On se u sve zagleda slobodno, ja pred mnogo čime zastajem. On razbija a ne gradi, kazuje šta nije a ne šta jest. A odricanje je ubjedljivo, ne postavlja sebi granice ni ciljeve, ničemu ne teži, ništa ne brani. Teže je nešto braniti nego napadati, jer ono što se ostvaruje neprestano se haba, neprestano se odvaja od zamisli.
Rekao sam, pokušavajući da se odbranim:
- Život uvijek teži naniže. Potreban je napor da se to ne dopusti.
- Zamisao ga vuče naniže, jer počinje da se suprotstavlja sama sebi. A onda se stvara nova zamisao, suprotna, i dobra je sve dok ne počne da se ostvaruje. Nije dobro ono što jest, već ono što se želi. Kad ljudi pronađu lijepu misao, trebalo bi da je čuvaju pod staklom, da se ne isprlja.
- Onda nema nikakvih mogućnosti da uredimo ovaj svijet? I sve je samo zabluda i vječni pokušaj?
Nije odgovorio. Rekao je čudnu misao, u početku čudnu, poslije mi je bilo svejedno.
- I ovo je svijet. Mi smo u podzemlju. Urediti ga, znači učiniti da bude gori.
Tada je počeo besmisao. Činilo mi se da sam ga svjestan, ali nisam mogao da se otmem. Bilo je neke neodoljive slasti u tom ničemu, u plutanju bez napora i cilja. List što plovi niz neodgovornu maticu. Rasterećena misao koja se ne grči. Ćudljiva i lijepa igra bez svrhe. Lebdenje bez straha. Hir za koji se ne kaješ, ugodno i neizbježno moranje, kao disanje, kao tok krvi.
- Za koga da bude gore? - pitao sam nezabrinuto.
- Za nas. Za njih. Zatvaraćemo jedni druge. Naviknućemo. Pretvorićemo se u krtice, u slijepe miševe, u škorpione.
- Nećemo ni izlaziti. Zavoljećemo tišinu, i mrak.
- Nećemo izlaziti. Ostaćemo ovdje vječno. Ne možemo bez vječnosti.
- Nećemo zaboraviti jedni druge.
- Zatvaraćemo protivne gore, protjerivaćemo ih na zemlju. I zaboravićemo na njih.
- "Kad budu izvađeni iz pakla, biće bačeni u rijeku života".
- Biće nesrećni gore. Vikaće: "Dajte nam malo mraka. Bili smo sa vama!"
- A mi ćemo im reći: "Tražite sebi mrak! Stvorite ga sami!"
- Kako će biti nesrećni! Vikaće: "Oslobodite nas! Pustite nas dole". A mi ćemo im reći: "Sami ste krivi. Niste nam vjerovali".
- Sami ste krivi. Ostanite gore.
- Ja ću ponekad izaći na zemlju.
- Uvijek si nepokoran.
- Ti ćeš biti derviš-krtica. Pazićeš da ne progledamo, da se ne udaljimo od našeg tamnog vilajeta.
- Čuvaćemo naš svijet.
- Ja neću da budem krtica.
- Rastu nam kandžice. I krzno. I njuška.
- Neću da budem krtica. Idi.
Čučao sam, čela naslonjena na hrapavi mokri zid, bez snage da se odvojim.
Neko je stajao nada mnom.
Pomogao mi je da se dignem.
