Faila zgrabi luk i sustiže ga pred vratima. Aram snebivljivo ustade iz mraka u podnožju stepeništa. Bio je toliko miran da ga je Perin često zaboravljao, i vrlo čudan; mač je nosio preko leđa, preko svog prljavog kaputa sa žutim prugama. Na bezizražajnom licu oči su mu svetlucale i kao da nikada nisu treptale. Ni Raen ni Ila nisu govorili s unukom od dana kada je podigao mač. Niti s Perinom.
„Ako polaziš, polazi!“, osorno reče Perin, i Aram pojuri za njim. Pratio ga je kao veran pas, osim kada je opsedao Tama, Ivona ili Tomasa da ga uče mačevanju. Kao da mu je Perin zamenio i porodicu i narod. Perinu nije trebala još i ta odgovornost, ali bila je tu.
Mesečina je obasjavala slamne krovove. U malo kom je domu sijalo više od jedne sveće. Selo je obamrlo. Tridesetak Sadrugova stražarilo je ispred gostionice, naoružani lukovima, a ko god je uspeo da pronađe mač nosio je i njega. Svi su prihvatili to ime, a Perin je, na sopstveno zgražanje, shvatio da ga i sam upotrebljava. Razlog što su čuvali gostionicu, ili bilo koje drugo mesto gde Perin kroči, bio je rasprostrt preko Zelenila gde više nije bilo toliko ovaca i krava. Nad Vinskim izvorom, iza onog glupog stega s vučjom glavom, sijale su logorske vatre, blistavi krugovi svetlosti okruženi svetlim plaštovima, sjajnim pod mesečinom.
Narod nije želeo da primi Bele plaštove u svoje već pretrpane domove, niti je Bornhald nameravao da razdvaja svoje vojnike. Čovek je očito mislio da će se selo svakog trena okrenuti protiv njega; ako slede Perina, mora da su Prijatelji Mraka. Čak ni Perinove oči nisu razaznavale lica pred vatrama, ali činilo mu se da oseća Bornhaldov strpljivi pogled pun mržnje.
Danil je pripremio deset Sadrugova s lukovima da prate Perina, sve same mladiće sa kojima bi se inače veselio i zapijao. Danil ih povede mračnom, prljavom uličicom, a Aram se pridruži, ne njima, već Perinu, jer nije želeo da bude ni sa kim drugim. Faila se strogo držala uz Perina, a tamne su joj oči sijale na mesečini dok je motrila okolinu kao da niko osim nje neće moći da ga zaštiti.
Na mestu gde je Stari put ulazio u Emondovo Polje taljige su bile uklonjene da propuste izvidnicu Belih plaštova, dvadeset jahača u blistavim oklopima, sa snežnobelim ogrtačima i konjičkim kopljima, nestrpljivih koliko i jogunasti konji pod njima. Lako ih je bilo videti u mraku, a Troloci su bili oštrooki kao i Perin, ali Beli plaštovi nisu odustajali od izviđanja. Ponekad bi njihova izvidnica donela upozorenje, ili bi hitrim napadom poljuljala deo troločkih snaga. Bilo bi još bolje da je mogao znati šta su radili pre toga.
Ljudi iz sela i sa imanja, u komadima starog oklopa i sa zarđalim kalpacima, tiskali su se oko čoveka položenog na put. Propustili su Failu i njega, i Perin kleče na jedno koleno.
Miris krvi beše jak; znoj se presijavao na senovitom licu čovekovom. U grudima mu beše troločka strela debeia čitav palac, poput omanjeg koplja. „Perin Zlatooki“, hrapavo je mrmljao, boreći se za vazduh. „Moram... do Perina... Zlatookog.“
„Je li ko otišao po Aes Sedai?“, upita Perin, pa podiže čoveka najnežnije što je mogao, pridržavajući mu glavu. Nije ni sačekao odgovor; nije verovao da će čovek dotle izdržati. „Ja sam Perin.“
„Zlatooki? Ne... mogu... ne vidim.“ Njegove divlje, iskolačene oči be-prte pravo u Perinovo lice; ako je išta video, morao je videti zlatni sjaj njegovih očiju u tami.
„Ja sam Perin Zlatooki“, reče ustežuči se.
Čovek ga ščepa za kragnu i neočekivano snažno mu privuče glavu. „Dolazimo. Poslali su me... da kažem... da dola...“ Glava mu klonu, a oči su mu sada zurile u prazno.
„Neka Svetlost prati njegovu dušu“, prošapta Faila i okači luk preko leđa.
Tren potom, Perin rastvori čovekovu šaku. „Poznaje li ga iko?“ Dvorečani se zgledaše i zatresoše glavama. Perin podiže pogled ka jahačima u belim plaštovima. „Je li išta drugo rekao dok ste ga donosili? Gde ste ga pronašli?“
Džaret Bajar ga je jarosno gledao, ispijenog lica i očiju, kao sama smrt. Ostali Beli plaštovi su okretali glave, ali Bajar je uvek tražio Perinove žute oči, naročito po mraku, kada su sijale. Bajar zareža sebi u bradu Perin je čuo reči „Senkin nakot!“ i mamuznu konja. Izvidnica odjuri u selo, jer nisu trpeli Perina koliko ni Troloke. Aram je bezizražajno gledao za njima, a ruka mu beše podignuta do ramena, položena na dršku mača.
„Rekli su da su ga pronašli na jugu, tri ili četiri milje odavde.“ Danil uz oklevanje dodade: „Kažu da su Troloci rascepkani na manje grupe, Perine. Možda su konačno odustali.“
Perin položi stranca na zemlju. Dolazimo. „Budno motrite. Možda dolazi neka porodica koja je pokušavala da ostane na svojoj zemlji. Nije verovao da bi preživeli ovoliko dugo, ali nije bilo nemoguće. „Nemojte greškom ustreliti nedužne.“ Ustade i zatetura se, a Faila ga uhvati pod ruku.
„Vreme je da pođeš u krevet, Perine. Ne možeš bez spavanja.“
Samo ju je pogledao. Trebalo je da je ostavi u Tiru. Trebalo je nekako to da učini. Da je samo bolje razmišljao, mogao je.
