Stepenište je bilo usko i skriveno u zidu, kako bi sluge ostajale što je više moguće neopažene. Hodnici na spratu behu skoro isti kao i u prizemlju, izuzev što prolazi ispod dvostrukih lukova više nisu vodili samo ka sobama, već i prema balkonima od mrežastog kamena. Kako su se bližile zapadnom kraju palate slugu je bilo sve manje i niko nije obraćao posebnu pažnju na njih. Obradovaše se kad su videle da je hodnik ispred panarhovih odaja pust. Pred širokim, dvokrilnim vratima sa izrezbarenim drvetom nije bilo stražara. Ni da ih je bilo, nije imala nameru da se povuče, bez obzira na dogovor s Ninaevom, ali ovako je bilo jednostavnije.
Samo tren potom, izgubila je sigurnost. Osetila je kako u tim odajama neko usmerava. Nikakvi snažni tokovi, ali svakako tkanje Moći, ili možda neki trajan preplet. Malo je žena koje ume ju da svežu tkanje.
„Šta je bilo?“, upita Egeanin.
Elejna nije ni bila svesna da je stala. „Jedna od Crnih sestara je unutra.“ Jedna, ili više njih? Usmerava samo jedna, bar to je sigurno. Pripila se uz vrata. Neka žena je pevala. Prislonila je uvo uz drvenu rezbariju i čula skaredne reči, prigušene ali razumljive:
Preplašeno se trgla, a porcelansko suđe zaigra pod krpom na poslužavniku. Da nije dospela pred pogrešnu sobu? Ne, znala je mapu napamet. Osim toga, u čitavoj palati samo je vrata panarhovih odaja ukrašavalo drveće.
„Onda moramo đa je ostavimo“, kaza Egeanin. „Ništa ne možeš da uradiš a da ne privučeš pažnju ostalih.“
„Možda i mogu. Ako osete usmeravanje, pomisliće da je to ona koja je već unutra.“ Namrštila se i ugrizla se za usnu.
Pevačica tamnih pletenica, do grla umotana u niti Vazduha i odevena u prljavu, zgužvanu tarabonsku haljinu od svile zamuknu kada su vrata tresnula. Jedna žena nežne građe, u bledoplavoj kairhijenskoj haljini visoke kragne, opružena na dugačkom kanabetu, klimala je glavom uz pesmu; ona sada skoči na noge, s besom na lisičjem licu.
Temaila je već bila obavijena sjajem saidara, ali nije imala nikakve šanse. Elejna, zgrožena prizorom, prigrli Istinski izvor i ošinu strunama Vazduha; obavila ju je mrežom od ramena do članaka, pa satka štit od Duha i ispreči ga između te žene i Izvora. Sjaj oko Temaile je iščileo, i ona polete preko kanabeta kao da ju je odbacio konj u galopu. Udarila je leđima o zeleno-zlatni tepih, zakolutala očima i onesvestila se. Tamnokosa žena se trže, jer niti je više nisu sputavale. Začuđena, u neverici, okrenula se prema Temaili, pa prema Elejni i Egeanin.
Vezavši tkanje oko Temaile, Elejna utrča u sobu i potraži pogledom druge sledbenice Crnog ađaha. Egeanin zatvori vrata za njom. Nije bilo nikog drugog. „Je li ona bila jedina?“, upitala je ženu u crvenom. Prema Ninaevinom opisu, to je bila panarh. Ninaeva je pominjala i nekakvu pesmu.
„Vi niste... sa njima?“, zamuca Amatera odmeravajući njihovo ruho. „Vi ste isto Aes Sedai?“ Izgledala je sumnjičavo, uprkos dokazu koji je pružala Temaila. „Ali niste na njihovoj strani?“
„Je li bila sama?“, planu Elejna, a Amatera ustuknu.
„Da, sama. Jeste, bila je...“ Panarh se namršti. „Ostale su me primoravale da izgovaram njihove reči kad sedim na prestolu. Veselile su se što su preko mene izricale pravdu, i tako užasnu nepravdu da će se osećati pokolenjima ako to ne ispravim. Ali ona!“ Punačke usne se iskeziše od mržnje. „Nju su postavile da me čuva. Povređivala me je samo da bih plakala. Jednom me je primorala da pojedem pun poslužavnik ledenih papričica, a nije mi dala ni kap vode dok nisam pala na kolena, radi njenog veselja! U snovima me je odvlačila za noge do vrha Kule svitanja i bacala me dole. Bili su to snovi, ali činili su se stvarni. Svaki put sam s vriskom padala sve duže. A ona se smejala! Učila me je raskalašnom plesu i prljavim pesmama, i rugala mi se kada mi je govorila da ču pre njihovog odlaska biti spremna da pevam i plešem za...“ Vrisnula je kao razjarena mačka, bacila se preko kanabeta na vezanu ženu i počela da je mrcvari pesnicama i šamaranjem.
