Dok se Točak okreće, vetrovi sudbine šibaju zemlju, a Rand al'Tor se upinje da ujedini narode pred Poslednju bitku, kad Mračni bude oslobođen i kada neoprezno čovečanstvo bude upalo u zamke koje su postavili besmrtni Izgubljeni. Bela kula u Tar Valonu, pod Elaidom kao Amirlin, zaključila je da se Rand mora obuzdati – i smiriti, ako zatreba – i to odmah. Zato u Salidar, među Aes Sedai u izgnanstvu, stiže izaslanica, Tarna Fejr. Tamo je i Mogedijen, jedna od Izgubljenih, kao i Birgita, legendarna junakinja, ali samo Elejna i Ninaeva znaju ko su one zapravo. Suša i letnja žega nastavljaju se i tokom zime. Zbiva se još mnogo toga što nikad bilo nije: Rand okuplja muškarce sposobne da usmeravaju, brojne Dvorečanke kreću u Tar Valon na obuku, a jedna Aes Sedai vezuje za sebe Zaštitnika bez njegove saglasnosti – i to glavom i bradom Ponovorođenog Zmaja.
Za Betsi.
Demandred istupi na crne padine Šajol Gula i prolaz, otvor u tkanju stvarnosti, nestade. Iznad njega, uskomešani sivi oblaci prikrili su nebo, naopako more lenjih talasa pepela što se sudaraju oko skrivenog vrha planine. Pod njim, preko puste doline trepere čudna svetla, slabašna plava i crvena, ne uspevajući da razbiju senovitu tminu što je obavila njihov izvor. Munja zapara oblake i zatutnja tromi grom. Para i dim podigoše se sa pukotina rasutih niz padinu, malih koliko čovečija šaka ili pak dovoljno velikih da progutaju i desetoricu ljudi.
Odmah je otpustio Jednu moć i sa iščezlim slatkim osećanjem otišla su i izoštrena čula, zbog kojih je sve bivalo snažnije, jasnije. Odsustvo saidina ostavilo ga je praznog, a opet, izgleda da bi samo budala bila iole spremna tla ovde usmerava. Uostalom, samo bi budala i želela da bolje vidi, omiriše ili oseti.
U onome što se sada zvalo Doba legendi, ovo je bilo bezazleno ostrvo u hladnom moru, omiljeno među onima koji su uživali u seoskim predelima. Uprkos pari, sada je bilo jezivo hladno; nije sebi dopustio da oseti studen, ali nagonski je povukao krznom opervaženi plašt od baršuna. Izdisao je paper-jasli izmaglicu, jedva vidljivu pre nego što bije progutao vazduh. Svet je bio čisti led nekoliko stotina liga severno, no Takandar je oduvek bio suv kao i svaka druga pustinja, mada stalno okovan zimom.
U neku ruku, bilo je vode; modrikasti potočić teglio se niz stenovitu padinu pored kovačnice sivog krova. Iznutra su odzvanjali maljevi i uz svaki odjek na skučenim bi prozorima blesnula bela svetlost. Uz grubi kameni zid kovačnice u beznađu se zgrčila žena u dronjcima. Bez sumnje, posredi su bili ljudi zarobljeni prilikom upada u Krajine. Ali tako ih je malo; mora biti da se sada Mirdraali jedu od muke. Posle nekog vremena oštrice bi im propadale i morale su biti zamenjene, bez obzira na to što su se upadi u Krajine proredili.
Pojavi se jedan kovač, zdepasto tromo čovekoliko stvorenje kao od planine odvaljeno. Kovači nisu bili odistinski živi; ma koliko udaljeni od Šajol Gula, pretvarali bi se u kamen ili prah. Niti su se bavili uobičajenim kovačkim zanatom; nisu pravili ništa drugo doli mačeve. Ruke ovoga držale su mač u dugim mašicama, već utrnulu oštricu, bledu kao mesecom obasjani sneg. Živ ili ne, kovač je bio obazriv kada je u tamni potok uronio metal koji je tinjao.
„Ne!
Još jednom, pojavio se kovač – možda onaj isti, možda neki drugi – i povukao ženu na noge. Žena, beba i dete počeše da jauču, ali ipak, detence bi istrgnuto i gurnuto u naručje devojčice. Konačno, žena pronađe u sebi mrvicu hrabrosti. Uplakana, ona se mahnito ritnu i ogreba kovača. To mu je zasmetalo koliko bi i kamenu. Njeni krici zamreše čim se našla unutra. Maljevi ponovo počeše da odjekuju, zaglušivši dečje jecaje.
Jedno kovanje, jedna oštrica dovršena, a biće još dve. Demandred nikada ranije nije video manje od pedeset zarobljenika koji čekaju da plate danak Velikom gospodaru Mraka. Mora biti da se Mirdraali baš jedu od muke.
„Zar se dangubi kada pozove Veliki gospodar?“ Glas je zvučao kao mrvljenje istrulele kože.
Demandred se lagano okrenu – kako li samo jedan Polučovek sme da mu se obrati takvim tonom – ali reči osude mu zamreše na usnama. Nije posredi bio bezoki pogled nezdravo bledog lica; Mirdraalov pogled užasnuo bi svakog čoveka, ali Demandred je odavno iščupao strah iz sebe. Svi su oni bili stasiti, visoki, izvitoperene predstave ljudi, toliko nalik jedni drugima kao da su izliveni u istom kalupu. Ovaj je bio viši.
„Ja ću te odvesti Velikom gospodaru", rekao je Mirdraal. „Ja sam Sajdar Haran.“ Okrenuo se i pošao uz planinu, vijugavim zmijskim pokretima. Crni plašt visio mu je neprirodno mirno, bez ikakvog mreškanja.
Demandred je oklevao pre nego što je krenuo za njim. Imena Poluljudi oduvek su bila na jezikolomnom troločkom. Šajdar Haran došlo je na onom što su ljudi sada nazivali Starim jezikom. Značilo je Ruka Mraka. Još jedno iznenađenje, a on ih nije voleo, pogotovo ne na Šajol Gulu.
