Rat za opstanak ljudi je počeo.Rand al'Tor, Ponovorođeni Zmaj, izbegao je zamke Bele kule i prve pobunjenice među Aes Sedai položile su zakletvu da će ga slediti. Dok sluge Mraka napadaju, a Seanšani nadiru i ugrožavaju ga, Rand prikuplja snage da borbu preusmeri na Ilijan, uporište Samaela Izgubljenog...U gradu Ebou Daru, Elejna, Avijenda i Met se žarko bore da osiguraju ter'angreal, koji može sprečiti Mračnog da upravlja vremenskim prilikama sveta – međutim suočavaju se sa prastarim prokletstvom. U gradu Salidaru Egvena al'Ver prikuplja vojsku da bi povratila Tar Valon i ponovo ujedinila Aes Sedai...A u Šadar Logotu, gradu Tame, užasna moć se budi...
Posvečeno
Harijeti, koja to ponovo zaslužuje.
Ne može biti zdravlja među nama, niti rasta ičega dobrog, jer zemlja je jedno s Ponovorođenim Zmajem, a on je jedno sa zemljom. Duša vatre, srce stene, s ponosom pokorava a ponos pokornosti primorava. Planine zaziva da kleknu, mora da se uklone, a sama nebesa da se poklone. Molite se da srce stene pamti suze, a duša vatre ljubav.
Sa visokog lučnog prozora pri vrhu Bele kule, skoro osamdeset hvatova iznad tla, Elaida je mogla da gleda nadaleko ispod Tar Valona, ka valovitim ravnicama i šumama koje su se spuštale sa severa i zapada uz široku reku Erinin, pre nego što bi se raštrkale oko belih zidova velikog ostrvskog grada. Dole, na zemlji, grad su sada šarale dugačke jutarnje senke, ali na ovoj visini sve je bilo jasno i svetlo. Čak ni čuvene „Bezvršne kule“ u Kairhijenu nisu mogle stvarno da se takmiče s Belom kulom. Niti su to mogle ni manje kule Tar Valona, iako su svi naširoko pričali o njima i njihovim zasvođenim nebeskim mostovima.
Na ovoj visini, povetarac je skoro neprestano blažio neprirodnu vrućinu koja je vladala svetom. Praznik svetala je prošao, zemlja je trebalo da bude pod debelim snežnim pokrivačem, ali vreme je bilo kao u jeku leta. Još jedno znamenje – ako ih je i trebalo više – da dolazi Poslednja bitka i da je Mračni dotakao zemlju. Naravno, Elaida nije dozvoljavala da je vrućina dodirne ni kada je silazila. Ipak, nije radi povetarca preselila svoje odaje ovamo gore, u ove jednostavne sobe, mada su joj silni stepenici bili neugodni.
Običan crvenkastosmeđe popločan pod i beli mermerni zidovi, ukrašeni jedino s nekoliko tapiserija, nisu mogli da se porede s veličanstvenošću Amirlinine radne sobe i pripadajućih joj odaja tamo dole. I dalje je povremeno odlazila u te sobe – pojedinci su ih povezivali s moći Amirlin Trona – no ona je živela ovde, a najčešće je tu i radila. Zarad pogleda. Ne na reku, ili grad, ili šume. Već na ono što je bilo započeto na tlu Kule.
Duboki prokopi i temelji prosecali su nekadašnje vežbalište Zaštitnika, i vijugali između visokih drvenih dizalica i hrpa istesanog mermera i granita. Zidari i pomoćni radnici vrveli su uokolo kao mravi, a beskrajni niz teretnih kola vukao se kroz kapije do zemljišta Kule, dovlačeći još kamena. Na jednoj strani terena stajao je drveni „uzorak", kako su ga zidari zvali, dovoljno veliki da radnici čučeći uđu u njega i vide gde tačno koji kamen treba da stoji. Ipak, većina radnika nije ni umela da čita – ni slova niti zidarske planove. „Uzorak" je bio veliki kao pojedine plemićke kuće.
Kad svaki kraljić ili kraljičica imaju palatu, zašto bi Amirlin Tron bila potisnuta u odaje nešto malo bolje od odaja običnih sestara? Njena palata moći će se po veličanstvenosti meriti sa Belom kulom, a toranj će joj biti deset hvatova viši nego samoj Kuli. Glavni zidar je prebledeo kad je to čuo. Kulu su gradili Ogijeri, uz pomoć sestara koje su koristile Moć. Međutim, pogled na Elaidino lice bio je dovoljan da se gospar Lerman udalji klanjajući se i mrmljajući da će, naravno, sve biti urađeno po njenoj volji. Kao da je to ikad i dovođeno u pitanje.
Usta joj se stisnuše u besu. Iona je želela ogijerske graditelje, ali Ogijeri su se zbog nečega zatvorili u stedinge. Njen poziv najbližem, stedingu Džentoin u Crnim brdima, odbijen je. Učtivo, ali je odbijen, bez objašnjenja, iako je ona Amirlin Tron. Ogijeri su se, najblaže rečeno, osamili. Ili su se povlačili iz meteža u svetu; Ogijeri se nisu mešali u ljudske sukobe.
Odlučno, Elaida potisnu Ogijere iz misli. Ponosila se umećem razdvajanja mogućeg od nemogućeg. Ogijeri su sitnež. Nisu imali nikakve uloge u svetu, osim građevina koje su nekada podigli a sad ih tek s vremena na vreme obilazili, uglavnom da bi ponešto opravili.
