Niski, izrazito četverouglasti čovjek, obrijan do plavetnila, u rožnatim naočalama, u novom šeširu, neizgužvanom i bez mrlja na vrpci, u kaputu boje jorgovana i s glaceriđim rukavicama, stajao je uz tezgu i nešto zapovjednički mumljao. Prodavač u čistom bijelom ogrtaču i modroj kapici posluživao je mušteriju boje jorgovana. Oštrim nožem, vrlo sličnim nožu što ga je ukrao Levi Matej, skidao je s jadnog masnog, ružičastog lososa kožu, srebrnim sjajem nalik na zmijsku.
— I taj je odjel veličanstven — svečano je priznao Ko— rovjov — a i stranac je simpatičan — dobroćudno je poka zao prstom leđa boje jorgovana.
— Ne, Fagote, ne — zamišljeno je odgovorio Behemot — ti se, druškane, varaš. Po mojem mišljenju, na licu džen— tlemena boje jorgovana nešto nedostaje.
Leđa boje jorgovana su zadrhtala, vjerojatno slučajno, jer stranac valjda nije mogao razumjeti što su govorili ruski Korovjov i njegov pratilac.
— Topro? — strogo je upitao kupac boje jorgovana.
— Svjetska kvaliteta — odgovorio je prodavač koketno rujući vrškom noža pod kožom lososa.
— Topro volim, loše ne — grubo je rekao stranac.
— Nego što! — ushićeno je odgovorio prodavač.
Tada su se naši znanci udaljili od stranca s njegovim lososom i krenuli prema kraju tezge sa slasticama.
— Danas je vruće — obratio se Korovjov mladoj pro davačici rumenih obraza, ali na to od nje nije dobio ni kakav odgovor. — Pošto su mandarine? — raspitao se tada Korovjov.
— Trideset kopjejaka kilo — odgovorila je prodavačica.
— Ova pak stalno samo reži — uzdahnuvši primijetio je Korovjov — eh, eh… — još je malo razmišljao i ponudio svog pratioca: — Jedi, Behemote.
Debeljko je stavio svoj primus pod pazuho, dohvatio mandarinu s vrha piramide i, s korom je progutavši, odmah se prihvatio druge.
Prodavačicu je uhvatio smrtni strah.
— Poludjeli ste! — uzviknula je, gubeći svoje rumenilo — Dajte blok! Blok! — i ispustila je hvataljku za bombone.
— Dušice, mila, ljepotice — zakreštao je Korovjov, na gnuvši se preko tezge i namigujući prodavačici — danas baš nismo pri valuti… Što možeš! Ali, kunem vam se,drugi put, a nikako kasnije od ponedjeljka, platit ćemo sve u gotovom. Mi smo tu u blizini, u Sadovoj ulici gdje je izbio požar.
Progutavši treću mandarinu, Behemot je gurnuo šapu u lijepu zgradu od čokoladnih pločica, izvukao jednu od najdonjih, zbog čega se, naravno, sve srušilo, i progutao je zajedno sa zlatnim omotom.
Prodavači za tezgom s ribama ukočili su se s noževima u rukama, stranac boje jorgovana okrenuo se prema pljačkašima, i tada se pokazalo da Behemot nije imao pravo: na licu čovjeka boje jorgovana nije ništa nedostajalo, već je, obratno, bilo nešto suvišno — obješeni obrazi i nemirne oči.
Potpuno požutjela, prodavačica je žalosno povikala na sav dućan: — Palosič! Palosič!
Na taj krik dohrlile su mušterije iz odjela za tkanine, a Behemot se udaljio od slastičarskih napasti i gurnuo šapu u bačvu s natpisom «Birani sleđ iz Kerča», izvukao dva sleđa i progutao ih, ispljunuvši repove.
— Palosič! — ponovio se očajnički krik iza slastičarske tezge, a za tezgom s ribama graknuo je prodavač u špa njolskoj kapici: — Što to radiš, gade?!
Pavel Josifovič već je hitao na mjesto događaja. Bio je to naočit muškarac u bijelom čistom ogrtaču, kao kirurg, i s olovkom koja je stršila iz džepa. Pavel Josifovič očito je bio iskusan čovjek. Ugledavši u Behemotovim ustima rep trećeg sleđa, u hipu je ocijenio položaj, sve je savršeno shvatio i ne upuštajući se ni u kakvo rječkanje s drznicima mahnuo je rukom nekamo u daljinu i zapovijedio: — Zviždi!
Iz ozrcaljenih vrata izletio je na ugao Smolenskog trga portir i zlokobno zazviždao. Publika je počela opkoljavati nitkove, i tada je nastupio Korovjov.
— Građani! — povikao je drhtavim tankim glasom — Što se to dešava? A? Dopustite da vas to pitam! Siroma šak, — Korovjov je dodao drhtanje svom glasu, pokazujući Behemota koji je odmah načinio plačljivo lice — jadnik cijeli dan popravlja primuse, gladan je… a odakle da smogne stranu valutu?
Na to je Pavel Josifovič, obično suzdržljiv i miran, grubo viknuo: — Ostavi to! — i mahnuo nestrpljivo u daljinu. Tada su zvižduci pri vratima zagrmjeli žustrije.
Ali je Korovjov, kojeg nije zbunio nastup Pavela Josi— foviča, nastavio: — Odakle? Pitam sve vas! Iscrpljen je gladovanjem i žeđom! Vruće mu je. Pa je, sirotan, probao mandarinu. A cijena je mandarinama tri kopjejke. I eto, ovi odmah zviž de, kao slavuji u proljetnoj šumi, uznemiruju miliciju i odvlače je od pravog posla. A taj može? A? — Korovjov je pokazao na debeljka boje jorgovana kojemu se zbog toga na licu pojavio veliki nemir. — Tko je on? A? Odakle je do šao? Zašto? Bilo nam je dosadno bez njega, je li? Ili smo ga možda zvali? Dakako — sarkastično iskrivivši usta, na sav glas urlao je bivši regent — on je, vidite, u svečanom odijelu boje jorgovana, sav je napuhnut od lososa, sav je pun valute, a naš čovjek, a naš čovjek? To je gorko! Gorko!
Gorko! — zacvilio je Korovjov kao djever* na starinskoj svadbi.
