Nebeski oganj полностью

Ustao je, ljut kao ris, i prostrelio je pogledom pre nego što ga je ponovo oborio. Ona pogleda šta mu je to bilo privuklo oči, pa pocrvene. Haljina joj bila izuzetno duboko sečena. Ali Gebrilu se to tako sviđalo. Zato je i prestala da se sekira što je gotovo gola pred svojim gardistom.

„Budi kratak“, reče mu osorno. Kako samo sme tako da me gleda? Trebalo bi da dam da ga išibaju. „Koja je to vest toliko važna da si se zbog nje usudio da ušetaš u moje odaje kao u krčmu?“ Lice mu se stamni, ali ona nije znala da li od stida ili od još jačeg besa. Kako se usuđuje da se ljuti na svoju kraljicu? Zar taj misli kako ja nemam pametnija posla nego njega da slušam?

„Pobuna, kraljice“, reče on mirno, na šta se raspršiše njena razmišljanja o pogledima i ljutnji.

„Gde?“

„U Dvema Rekama, kraljice. Neko je istakao staru maneterensku zastavu s crvenim orlom. Tu vest je jutros doneo glasnik iz Belog Mosta.“

Morgaza stade da dobuje prstima po knjizi, a misli joj odavno ne behu toliko bistre. Kopkalo ju je nešto u vezi s Dvema Rekama, nekakva iskrica koju nikako nije uspevala da raspiri. Ta oblast već pokolenjima gotovo i da ne pripada Andoru. Ona i prethodne tri kraljice s naporom su održavale svoju vlast nad rudarima i topioničarima u Maglenim planinama tek na najmanjoj mogućoj meri, a ni toliko ne bi zadržale da se ruda mogla iskopavati bilo gde drugde. Pitanje izbora između rudnika zlata, gvožđa i drugih metala s jedne strane, i duvana i vune iz Dveju Reka s druge, uopšte se nije ni postavljalo. Međutim, zanemarena pobuna, pa bila ona i u delu države kojim je ona vladala samo na mapama, mogla bi se kao požar raširiti i na ostale krajeve. Maneteren, sravnjen u Troločkim ratovima, isti onaj Maneteren iz priča i legendi, još je postojao u srcu nekih ljudi. Osim toga, Dve Reke

pripadaju njoj. Iako je tom kraju predugo puštano na volju, i dalje je to deo Morgazinog kraljevstva.

„Da li je lord Gebril obavešten o tome?“ Naravno da nije. On bi odmah došao da joj to kaže, a i da joj predloži rešenje. Njegovi predloži su uvek savršeno jasni.

Predloži? Nekako joj se činilo da joj je on zapravo govorio šta da radi. Što je, naravno, nemoguće.

„Jeste, kraljice.“ Talanvorov je glas i dalje bio smiren, za razliku od lica, na kome je i dalje tinjao bes. „Nasmejao se. Rekao je da Dve Reke neprestano stvaraju nevolje i da će jednog dana morati da se pozabavi tim mestom. I još je rekao da ta neznatna neprijatnost mora da sačeka, pošto ima prečih stvari za rešavanje.“

Knjiga tresnu na pod kada je Morgaza skočila. Jurnula je kraj Talanvora i u prolazu joj se učini da se ovaj zadovoljno smeška. Jedna služavka joj reče gde da pronađe Gebrila te ona ode pravo u senovito dvorište okruženo stubovima, gde je, zbog mermerne fontane i ribnjaka punog lokvanja i riba, bilo malo svežije.

Gebril je sedeo na širokoj beloj ogradi fontane, okružen gospodom i gospama. Morgaza ih je poznavala manje od polovine. Bili su tu turobni Džarid iz kuće Sarand i njegova kreštava, smeđokosa žena Elenija. I ona uspijuša Arimila iz kuće Marn, jantarnih očiju večito raširenih od lažnog zanimanja, pa onda onaj koščati jarac Mazin iz kuće Kajren, koji je, iako već proćelav i sed, napadao svaku ženu koju stigne. Nijana iz kuće Araun, kojoj je prezrivi osmeh večito ružio beloputu lepotu, Lir iz kuće Barin, kavgadžija koji je čak i sad nosio mač, Karinda iz kuće Anšar, s onim njenim kuvanim očima za koje je neko rekao da su trojicu njenih muževa poslale na onaj svet. Ostale ili uopšte nije poznavala, što beše čudno samo po sebi, ili to behu oni kojima je pristup u palatu dopuštala samo u zvaničnim prilikama. Bili su tu svi koji su osporavali njeno pravo na presto. Elenija i Nijana želele su Lavlji presto za sebe. Što li ih je Gebril sad tu okupio?

„...veličina naših poseda u Kairhijenu, gospodaru“, govorila je Arimila, povivši se prema Gebrilu. Morgazu niko nije udostojio ni pogleda. Kao da je ona služavka koja je donela vino!

„Gebrile, hoću da porazgovaramo o Dvema Rekama. Nasamo.“

„To je sređeno, mila“, nehajno će on, hladeći prste u vodi. „Sada me brine nešto drugo. Mislio sam da ćeš čitati do kraja dana. Vrati se u svoju sobu dok ne padne veče i malo ne zahladi.“

Mila? Nazvao me je milom pred ovim uljezima! Ma koliko volela da to čuje kad su nasamo... Elenija pokri usta. „Ne bih rekla, lorde Gebrile“, hladno će Morgaza. „Iz ovih stopa da si pošao sa mnom. A ovi ovde da se gube iz palate pre nego što se vratim, ili ću ih proterati iz samog Kaemlina.“

On iznenada skoči i, onako veliki, nadnese se nad nju. Činilo joj se da ne može da gleda ni u šta drugo osim u njegove crne oči. Koža joj se naježi kao da je kroz dvorište dunuo ledeni vetar. „Idi i sačekaj me, Morgazo.“ Njegov joj glas ispuni uši kao potmula grmljavina. „Sredio sam sve što je trebalo srediti. Doći ću ti večeras. A sad idi. Idi.“