Momak kao da je osetio njenu sumnju. „Ja sam Lemgvin, kraljice, i odani sam podanik. Sve se izvrnu naopako i sad mora da se dovede u red. I ja bi’ s vama. I ja i Brijana.“
„Ustanite“, reče ona. „Mislim da bar još neko vreme nije mudro da se prema meni ophodite kao prema kraljici. Drago mi je što si nam se pridružio, gazda Gile. A i ti, Lemgvine, ali će tvoja žena biti bezbednija u Kaemlinu. Dani koji slede neće biti laki.“
Brijana otrese slamu s haljine, pa je oštro pogleda, a Lini još oštrije. „Znam i za gore dane“, reče mlađa žena kairhijenjanskim naglaskom. Bila je plemenitog roda, ukoliko Morgaza nije pogrešila. Verovatno izbeglica. „Ljudsku dobrotu sam upoznala tek kad sam pronašla Lemgvina. Ili on mene. Deset sam mu puta vernija nego on vama. On ide za vama, a ja za njim. Neću da ostanem ovde.“
Morgaza duboko udahnu, a onda dade pristanak klimnuvši glavom. Ta žena je ionako već bila odlučila. Baš lep začetak vojske koja će joj pomoči da povrati presto: mladi vojnik koji se manje-više stalno duri na nju, proćelavi krčmar koji izgleda kao da dvadeset godina nije uzjahao konja, kairhijenjanska plemkinja u izbeglištvu koja joj je jasno stavila do znanja dokle seže njena odanost. I Lini, naravno. Lini, koja se prema njoj ponaša kao da je devojčica. O, da, baš lep začetak.
„Kuda ćemo, kraljice?“ upita Gil, povevši ih ka osedlanim konjima. Lemgvin iznenađujuće brzo otrča da namesti visoko sedlo na Lininog konja.
Morgaza shvati da o tome uopšte nije razmišljala.
Međutim, pre nego što je stigla išta da kaže, Talanvor reče: „Prvo moramo do Gareta Brina. Plemićke kuće su mahom protiv vas, kraljice, ali ako on pođe za vama, svi će vam se ponovo zakleti na vernost, i to samo zato što znaju da taj ne gubi nijednu bitku.“
Stisnula je zube kako mu se ne bi opet usprotivila. Brin je izdajnik. Ali je ujedno i jedan od najboljih živih vojskovođa. Njegovo bi joj prisustvo sigurno koristilo kad bude molila Pelivara i ostale da joj oproste što ih je prognala. Pa, dobro. On neće odoleti prilici da ponovo bude zapovednik Kraljičine garde. U suprotnom će se snaći i bez njega.
Kada je sunce dotaklo horizont, bili su pet milja od Kaemlina i galopirali su prema Srcu Izvora.
Noč je bila vreme kada se Padan Fejn osećao najprijatnije. Dok se šunjao po tapiserijama okićenim hodnicima Bele kule, činilo mu se da ga noćna tama, uprkos upaljenim pozlaćenim stojećim svetiljkama, poput kakvog plašta štiti od pogleda neprijatelja. Znao je da je to samo varka. Njegovih je neprijatelja bilo i mnogo i svuda. I sada je, kao uostalom i u svakom trenutku, osećao Randa al’Tora. Nije znao gde je on, ali je znao da je još živ, tamo negde. Živ. Tu svest o al’Toru dobio je na dar u Jami usuda kod Šajol Gula.
Odagnao je misli od sećanja na ono što mu se desilo u Jami. Tamo je f pročišćen i obnovljen, ali je preporođen tek kasnije, u Aridolu, i to s jednim ciljem: da se razračuna sa svim svojim neprijateljima, starim i novim.
Još je nešto osećao dok je žurio pustim hodnicima, nešto što je bilo njegovo i što su mu bili ukrali. Trenutno je za time čeznuo još žudnije nego za al’Torovom smrću, uništenjem Kule, pa čak i obračunom sa svojim davnašnjim neprijateljem. Zudeo je da ponovo bude ceo.
Teška, obložena vrata imala su debele šarke, gvozdeni okov i crni gvozdeni katanac velik kao njegova glava. Malo je vrata u Kuli zaključavano – pa ko bi se još usudio da krade pored tolikih Aes Sedai? – ali neke su stvari smatrane suviše opasnima da bi se držale nadohvat ruke. Najopasnija se nalazila upravo iza tih vrata, zabravljenih velikim katancem.
Fejn se tiho zakikota, pa iz džepa izvadi dve tanke, svijene šipčice i gurnu ih u ključaonicu. Okretao ih je, gurao i pritiskao sve dok se katanac ne otvori uz škljocaj. Privio se uz vrata i promuklo se zasmejao. Veliki katanac. Tolika moć Aes Sedai i parče metala. Čak su i služavke i polaznice u to gluvo doba verovatno već posvršavale poslove, ali možda je neko ipak budan, a može i da naiđe. Još se smejuljio kada je vratio šipčice u džep i izvadio sveću od pčelinjeg voska, koju je upalio na obližnjoj svetiljci.
Zatvorio je vrata za sobom, a onda podigao sveću i osvrnuo se. Duž zidova su se nizale police pune običnih kutija i ukrašenih kovčežića raznoraznih veličina, figurica od kosti, slonovače ili nekih tamnijih materijala, predmeta od metala, stakla i kristala, koji su svetlucali u tami. Ništa mu od toga nije izgledalo opasno. Sve beše prašnjavo. Čak su i Aes Sedai retko ovamo zalazile, a nikoga drugog nisu puštale unutra. Osećao je kako ga privlači ono po šta je došao.
