Perin ču kako pozadi Leja mrmlja sebi u bradu. Kada se osvrnu, vide je gde se zabrinuto obazire uz strme padine sa strana. Raštrkana stabla opasno su se nadvijala iznad njih. Činilo se nemogućim da ne padnu. Šijenarci su lako jahali, napokon počevši da se opuštaju.
Iznenada, pred njima se otvori duboka obalna udolina između planina. Padine joj behu strme, ali ni izbliza kao jaruga kroz koju su prošli. Potok je tekao iz malog izvora na kraju dolinice. Perinove oštre oči spaziše čoveka sa šijenarskim perčinom u granama hrasta levo od njega. Da se čuo zov jedne druge ptice, taj čovek ne bi bio sam, a ne bi bilo ni tako lako proći kroz jarugu. Šačica ljudi mogla bi taj prolaz da brani od čitave vojske. Da neka vojska dođe, šačica bi i morala.
Među drvećem po udolini bile su brvnare. Isprva ih je bilo teško uočiti, tako da je delovalo kao da su ljudi okupljeni oko vatri u dnu udoline bili bez skloništa. Bilo ih je manje od desetak na vidiku. A Perin je znao da ih i nema mnogo više. Većina ih se osvrnula na zvuk konja, a neki i mahnuše. Dolinica kao da se ispuni mirisom ljudi i konja, kuvanja i vatre. Dugi beli barjak mlitavo je visio s visoke motke blizu njih. Jedna prilika, barem upola viša od svih ostalih, sedela je na oborenom deblu udubljena u knjigu koja je delovala majušno u ogromnim šakama. Pažnja te prilike ni u jednom trenutku nije popuštala, čak ni kada jedina druga osoba bez perčina viknu: „Pronašli ste je, je li? Mislila sam da ćete ovog puta čitave noći odsustvovati.“ Bio je to glas mlade žene, ali nosila je dečački kaput i pantalone, i bila kratko ošišana.
Nalet vetra prostruja kroz udolinu zakovitlavši plaštove i zavijorivši barjak punom dužinom. U trenutku se činilo da stvorenje na njemu jaše vetar. Četvoronoga zmija zlatnih i skerletnih krljušti, zlatne grive poput lavlje. Svako stopalo završavalo joj se s pet zlatnih kandži. Legendarni barjak. Barjak koji većina ljudi ne bi prepoznala da ga vidi, ali prestravili bi se da mu saznaju ime.
Perin sve to obuhvati pokretom ruke dok je predvodio družinu naniže u malu dolinu. „Leja, dobro došla u logor Ponovorođenog Zmaja.“
Bezizražajnog lica Tuata’anka se zagleda u barjak koji je ponovo pao, a onda obrati pažnju na one oko vatre. Pogotovu na osobu koja je čitala, upola višu od Perina i dvostruko krupniju. „Jedan Ogijer je s vama. Ne bih ni pomislila...“ Odmahnu glavom. „Gde je Moiraina Sedai?“ Činilo se kao da, što se nje tiče, Zmajev barjak i ne postoji.
Perin pokaza ka gruboj kolibi što se nalazila najdalje uz padinu na suprotnom kraju dolinice. Zidovi i krov načinjeni su od brvana s kojih nije skinuta kora. Iako najveća, nije bila veoma velika. Možda tek dovoljno velika da ponese naziv brvnare umesto kolibe. „Ona tamo je njena. Njena i Lanova. On je njen Zaštitnik. Kada popiješ nešto toplo...“
„Ne. Moram da razgovaram s Moirainom.“
Nije se iznenadio. Sve žene što su dolazile bile su uporne u nameri da smesta razgovaraju s Moirainom, i to nasamo. Vesti koje je Moiraina odabrala da s njima podeli ostalima nisu uvek bile posebno važne, ali žene su bile napete poput lovca koji za svoju izgladnelu porodicu lovi poslednjeg zeca na svetu. Napola smrznuta stara prosjakinja odbila je ćebad i tanjir vrelog paprikaša i bosonoga se dovukla do Moirainine kolibe, po snegu koji je tada još padao.
Leja sjaha i dodade uzde Perinu. „Hoćeš li se postarati da bude nahranjena?“ Potapšala je šarenu kobilu. „Pijesa nije navikla da me nosi preko ovako razuđenog zemljišta.“
„Još nema dovoljno ispaše“, odgovori joj Perin, „ali dobiće ono što možemo da joj damo.“
Leja klimnu i bez ijedne reči više požuri uz padinu zadigavši drečavozelene suknje. Plavo izvezeni crveni plašt vijorio se za njom.
Perin sjaha, izmenivši nekoliko reči s ljudima koji su ustali od vatre da se pobrinu za konje. Dade svoj luk čoveku koji je poveo Koraka. Ne, izuzev jednog gavrana ništa nisu videli sem planina i Tuata’anke. Da, gavran je mrtav. Ne, ništa im nije rekla o dešavanjima van planina. Ne, pojma nije imao hoće li uskoro poći.
Pošto su konji odvedeni u staju od grubih brvana, jahači odoše da se ugreju. Perin se ogrnu plaštom i zahvalno pruži ruke ka vatri. Iz velikog lonca, napravljenog u Baerlonu sudeći po izgledu, dopirali su mirisi od kojih mu je već neko vreme voda išla na usta. Izgleda da je danas neko imao sreće u lovu, a od kvrgavog korenja oko susedne vatre dopirala je aroma pomalo nalik na pečenu repu. Nabra nos i usredsredi se na paprikaš. Sve više je želeo meso umesto druge hrane.
Žena u muškoj odeći gledala je ka Leji koja je upravo ulazila u Moiraininu kolibu.
„Šta vidiš, Min?“ – upita je Perin.
