Na ulicama nije bilo mnogo ljudi, pogotovu ne u poredenju s ulicama Tar Valona. Možda ih je obeshrabrivalo gusto blato. Mimoišla bi ih poneka kola ili taljige, uglavnom sa zapregnutim volovima krupnih rogova, dok je vozar koračao pored, s dugim štapom od nekog svetlog, kvrgavog drveta. Nije bilo kočija ni nosiljki. I ovde je vazduh mirisao na ribu, i priličan je broj užurbanih ljudi na leđima nosio ogromne košare pune riba. Radnje nisu delovale bogato i uspešno; nigde nije bilo izložene robe i, koliko je Egvena mogla da vidi, retko ko je ulazio u njih. Iznad radnji visile su table – iznad krojačnice igla i smotuljak tkanine, iznad oštračeve nož i makaze, iznad tkačke razboj, i tako dalje – ali s većine se ljuštila boja. Ono malo gostionica nije imalo ništa bolje oznake, niti su bile bolje posećene. Kućicama naguranim između gostionica i radnji često su nedostajali crepovi na krovovima. Izgleda da je ovaj deo Tira bio siromašan. A sudeći po licima ljudi oko njih, gotovo nikome više nije ni bilo stalo. Kretali su se, radili, ali većina ih je odustala. Malo ih je čak i pogledalo tri žene koje su jahale dok su svi ostali išli peške.
Muškarci su nosili vrećaste pantalone, obično privezane u članku. Samo ih je šačica nosila kapute – duge i tamne, pripijene uz ruke i grudi, dok su se ispod pojasa širili. Neki su nosili plitke cipele umesto čizama, ali većina ih je bosonoga gacala po blatu. Priličan broj uopšte nije nosio kaput ni košulju, a pantalone su im držali široki učkuri, ponekad obojeni a često prljavi. Neki su nosih široke kupaste slamnate šešire, a nekolicina pustene kape koje su padale niz jednu stranu lica. Ženske haljine imale su visoke okovratnike, sve do brade, i padale su do članaka. Mnoge žene su nosile kratke kecelje bledih boja, ponekad dve ili tri, od kojih je svaka bila manja od one ispod, i uglavnom iste slamnate šešire kao muškarci, ali obojene da se slažu s keceljama.
Na jednoj ženi je prvi put videla kako oni u cipelama izlaze na kraj s blatom. Žena je za đonove privezala male drvene platforme, tako da se izdigla dve šake iznad blata; hodala je kao po čvrstom tlu. Egvena nakon toga primeti da ima i drugih s platformama, i muškaraca – ne samo žena. Žene su takođe išle bosonoge, ali ne tako često kao muškarci.
Baš je počela da se pita u kojoj se radnji mogu kupiti te platforme, kada Ninaeva odjednom skrenu vranca niz uličicu između duge uzane dvospratnice i kamene grnčarske radnje. Egvena se zgleda s Elejnom – kći naslednica slegnu ramenima – pa pođoše za njom. Egvena nije znala kuda se Ninaeva zaputila, ni zašto – i nameravala je da s njom o tome porazgovara – ali nije želela da se razdvoje.
Uličica se iznenada pretvori u malecko dvorište iza kuće, okruženo zgradama. Ninaeva je već sjahala i privezala uzde za jednu smokvu, tako da pastuv nije mogao da dosegne zeleniš u povrtnjaku koji je zauzimao pola dvorišta. Red kamenja vodio je do stražnjih vrata. Ninaeva priđe i pokuca.
„Šta je bilo?“ – ne izdrža Egvena da ne upita. „Šta ćemo ovde?“
„Zar nisi videla bilje u prozorima što gledaju na ulicu?“ Ninaeva ponovo pokuca.
„Bilje?“ – kaza Elejna.
„Mudrost“, odgovori joj Egvena, sjaha, pa priveza Maglu uz vranca.
„Izvolite?“ – reče žena, istim naglaskom kao Amirlin. Seda kosa beše joj nameštena u guste kovrdže koje su padale niz lice, a tri kecelje bile su u zelenim nijansama, svaka malo tamnija od one ispod, ali čak je i poslednja bila bleda. „Kojoj od vas sam potrebna?“
„Meni“, odgovori Ninaeva. „Potrebno mi je nešto za nemiran stomak. A možda i nekoj od mojih saputnica, to jest, ako smo došle na pravo mesto?“
„Niste Tairenke“, kaza žena. „Trebalo je i pre no što si progovorila da vidim po odeći. Mene zovu majka Gvena. Zovu me i Mudrom ženom, ali dovoljno sam matora da znam kako taj katran neće zapušiti rupu. Uđi i daću ti nešto za stomak.“
