Ponovorođeni Zmaj полностью

Jednostavnim postupkom isprobavanja i pogreške naučila je ponešto o pravilima Tel’aran’rioda – čak je i ovaj Svet snova, ovaj Neviđeni svet, imao svoja pravila, mada neobična; bila je sigurna da ih ni desetinu ne zna. Postojao je jedan način da ode tamo kuda želi. Sklopivši oči, isprazni um kao da hoće da prigrli saidar. Nije bilo baš lako, budući da je pupoljak ruže stalno pokušavao da se obrazuje, a ona stalno osećala Istinski izvor i žudela da ga prigrli, ali morala je prazninu da ispuni nečim drugim. Zamislila je Srce Kamena, kao što ga je videla u onim snovima, sve do najsitnijeg detalja, savršeno u praznini. Ogromni uglačani stubovi od crvenog kamena. Vekovima istrošen kameni pod. Kupola, visoko iznad glave. Nedodirljivi kristalni mač, koji se s balčakom nadole lagano okreće u vazduhu. Kada je bilo tako stvarno da je pomislila kako bi ga dotakla da samo posegne, otvorila je oči i našla se tu, u Srcu Kamena. Ili Srcu Kamena kakvo je bilo u Tel’aran’riodu.

I stubovi i Kalandor behu tu. A oko sjajnog mača sedelo je trinaest žena – prekrštenih nogu, mračne i bestelesne skoro kao senke – i posmatralo Kalandor dok se okretao u vazduhu. Svetlokosa Lijandrin okrete glavu i zagleda se pravo u Egvenu krupnim tamnim očima, a usne joj se raširiše u osmeh.

Boreći se za vazduh, Egvena se diže u sedeći položaj tako brzo da je skoro pala s kreveta.

„Šta je bilo?“ – smesta upita Elejna. „Šta se desilo? Izgledaš preplašeno.“

„Tek što si sklopila oči“, tiho kaza Ninaeva. „Ovo je prvi put još od početka da si se vratila a da te mi nismo probudile. Nešto se desilo, zar ne?“ Oštro cimnu pletenicu. „Jesi li dobro?“

Kako sam se vratila? – zapita se Egvena. Svetlosti, ni ne znam šta sam uradila. Znala je da samo odlaže ono što mora da im saopšti. Odvezavši vrpcu oko vrata spusti prsten Velike zmije i ter’angreal na dlan. „Čekaju nas“, konačno reče. Nije bilo potrebe da kaže ko. „I mislim da znaju da smo ovde.“

Napolju, oluja se prosu nad gradom.

Dok je kiša dobovala po palubi iznad njega, Met je gledao kamenove na tabli između sebe i Toma, ali nije mogao da se usredsredi na igru, čak ni ako mu je srebrna andorska marka zavisila od ishoda. Začu se grmljavina i kroz male prozore vide se blesak munje. U kapetanovoj kabini na Brzom gorele su četiri svetiljke . Možda je krvavi brod vitak kao ptica, ali i dalje predugo traje. Jedrenjak se trže, pa još jednom; kao da se nešto promenilo u njegovom kretanju. Bolje da nas nije nasukao, krv mu njegovu! Ako ne plovi što je bolje moguće s ovim koritom, nabiću mu ono zlato u gušu! Zevnu – nije dobro spavao otkako su otišli iz Kaemlina, stalno je brinuo – zevnu i spusti beli kamen na presek dve crte; u tri poteza zarobiće skoro petinu Tomovih crnih kamenova.

„Mogao bi da budeš dobar igrač, dečko“, reče zabavljač, s lulom u ustima, i spusti kamen, „samo da se usredsrediš na to.“ Duvan mu je mirisao na lišće i orahe.

Met krenu ka još jednom kamenu s gomile kod svog lakta, a onda trepnu i ostavi ga. Za ta ista tri poteza, Tomovi kamenovi će okružiti preko trećine njegovih. Nije primetio da mu se to sprema, a sada nije video izlaz iz toga. „Gubiš li ti ikada? Jesi li ikada izgubio?“

Tom izvadi lulu i zagladi brkove. „Odavno već ne. Morgaza me je dobijala u otprilike pola igara. Kaže se da su dobri zapovednici vojnika i dobri učesnici Velike igre takođe dobri i u kamenovima. Ona je jedna od tih. A nema sumnje da bi takođe bila dobar zapovednik u bici.“

„Zar ne bi radije da se ponovo kockamo? Na kamenove odlazi suviše vremena.“

„Neka, hvala. Voleo bih da dobijem više nego jedno bacanje od devet ih deset“, suvo odgovori zabavljač.

Met skoči na noge kad se vrata s treskom otvoriše i u kabinu uđe kapetan Dern. Čovek četvrtastog lica skide ogrtač s ramena i otrese vodu, psujući sebi u bradu. „Svetlost mi kosti sagorela, ne znam zašto sam vas pustio da unajmite Brzog. Ti, što tražiš da se plameno brže plovi u najcrnjoj noći i po najgoroj kiši. Brže. Uvek krvavo brže. Dosad smo sto puta mogli da se nasučemo!“

„Hteo si zlato“, oštro odvrati Met. „Rekao si da je ova gomila matorih dasaka brza, Derne. Kada ćemo stići u Tir?“

Kapetan se nategnuto nasmeši. „Upravo pristajemo uz dok. I oganj me spalio kao krvavog seljaka ako ikada više povezem bilo šta što govori! Sad, gde je ostatak mog zlata?“

Met žurno priđe jednom prozorčiću i zagleda se napolje. Na oštrom svetlu munja ugleda mokri kameni dok, mada ništa više. Iskopa iz džepa drugu kesu zlata i dobaci je Dernu. Ko je još čuo za rečnog brodara koji se ne kocka! „Bilo je krajnje vreme“, odreza. Svetlost dala da nisam zakasnio.