Putanja bodeža полностью

Etanajil je viđala planine koje su bile niže od ovih Crnih brda, pogrešno imenovanih, ogromnih, nakrivljenih gomila poluukopanih stena, ispresecanih strmim izuvijanim prolazima. I koza bi razmislila pre nego što bi se odvažila da krene nekim od njih. Puna tri dana ste mogli lutati šumama ispijenim sušom ili livadama požutele trave a da ne vidite ni trag ljudskog prisustva. Međutim, onda biste odjednom u pola dana naišli na sedam-osam zaselaka, od kojih nijedno nije imalo dodira sa svetom. Crna brda bila su suviše džombasta za zemljoradnju, udaljena od trgovačkih puteva, a trenutno još surovija nego inače. Izgladneli leopard, obično nevidljiv kada se pojave ljudi, posmatrao ih je sa strme padine, na četrdeset koraka od mesta kuda je jahala ona i njena oružana pratnja. Poput predskazanja, na zapadu su strpljivo kružili lešinari. Ni oblačak nije zaklanjao krvavocrveno sunce, a opet, bilo je nekakvih oblaka. Topao vetar je podizao čitave zidove prašine.

Praćena pedesetoricom svojih najboljih ljudi, Etenajil je jahala bez brige i bez žurbe. Za razliku od svoje gotovo legendarne prarođake Surase, ona nije bila ubeđena da će se vremenske prilike pokoriti njenim željama samo zbog toga što vlada Tronom oblaka, a što se ticalo njene brzine... U pažljivo kodiranim, pomno čuvanim pismima složili su se da krenu, a odlučeno je i da svako od njih mora da putuje ne privlačeći pažnju. To nije bilo lako. Neko bi pomislio i da je nemoguće.

Namrštivši se, razmišljala je o svojoj sreći koja ju je dovela čak dovde a da pri tom nikoga nije morala da ubije; izbegavala je ona odrpana seoca čak i kad je to značilo da će se putovanje za nekoliko dana produžiti. Nekoliko ogijerskih stedinga nije predstavljalo teškoću Ogijeri uglavnom nisu obraćali pažnju na ono što se događa među ljudima, a u poslednje vreme činilo se da se čak i to smanjilo ali seoca... Bila su premala da bi u njima bio kakav doušnik Bele kule ili onog čoveka koji je tvrdio da je Ponovorođeni Zmaj a možda je i bio; nije mogla da razluči šta bi od to dvoje moglo biti gore bila su premala, međutim, kroz njih su ipak ponekad prolazili torbari. Jer torbari su raznosili glasine koliko i robu kojom su trgovali, a razgovarali su s ljudima koji su potom razgovarali s drugim ljudima, govorkanja bi narasla kao reka koja plavi, kroz Crna brda i u spoljni svet. Samo nekoliko reči usamljenog čobanina kojeg nisu primetili moglo je da upali signalne vatre vidljive na pet stotina liga odatle. Signalne vatre koje bi zapalile šume i pašnjake. A možda i gradove. Cele narode.

„Jesam li ispravno odlučila, Serajla?“ Srdita na samu sebe, Etenajil se namršti. Ona možda nije više bila devojčica, ali onih nekoliko sedih u njenoj kosi nije značilo da je dovoljno stara kako bi bez razmišljanja pustila jezik da lepeće na vetru. Odluka je doneta. Međutim, stalno joj je bila na umu. Tako joj Svetlosti, nije bila toliko bez briga koliko bi to želela.

Etenajilina prva savetnica pritera svoju doratastu ždrebicu kraljičinom svilenkastom crnom škopcu. Bezizražajnog okruglog lica i tamnih, zamišljenih očiju, gospa Serajla je mogla biti seljanka koju su iznenada ugurali u jahaću haljinu plemkinje, ali razum skriven iza tih jednostavnih, oznojenih crta lica imao je oštrinu uma bilo koje Aes Sedai. „Drugi izbori doneli bi sa sobom samo drugačije opasnosti, a one nisu nužno i manje“, glatko je sasula. Punačka, a opet skladna u sedlu kao i u plesu, Serajla se uvek glatko izražavala. Ne ljigavo, niti podmuklo; samo potpuno sabrano, bez obzira na situaciju. „Šta god da je istina, veličanstvo, čini se da je Bela kula potpuno oduzeta, a ne samo rasturena. Mogla bi da sediš i paziš na Pustoš dok se svet iza tebe raspada. Mogla bi, kada bi bila druga.“

Jednostavna potreba da se nešto učini. Da li ju je to dovelo ovamo? Pa, ako Bela kula neće, ili ne može, da učini ono što se mora onda će to obaviti neko drugi. Čemu služi nadziranje Pustoši ako joj se iza leđa svet raspada?