Sećanje na svetlost полностью

Baird stisnu novčić između palca i kažiprsta. Veoma se onespokojio kada je osetio kako je metalaird stisnu novčić između palca i kaž iprsta. Veoma se onespokojio kada je osetio kako je metal gnjecav. On skloni palac. U tvrdom bakru sada je jasno bio utisnut njegov otisak i presijavao se na kolebljivoj svetlosti baklje. Osećao se promrzlo, kao da je čitavu noć proveo u podrumu.

Creva su mu zakrčala. Opet.

Severac jače zaduva, a baklje zatreperiše. Baird je sedeo leđima oslonjen na jedan veliki kamen blizu središta ratnog tabora. Gladni ljudi gunđali su dok su grejali ruke oko vatri; zalihe hrane odavno su im se pokvarile. Drugi obližnji vojnici počeše da spuštaju na zemlju sve metalno što imaju - mačeve, kopče za oklope, verižnjače - kao rublje koje treba da se osuši. Možda se nadaju da će se metal vratiti u uobičajeno stanje kada sunce grane.

Baird nekadašnji novčić uvalja u kuglicu. Svetlost nas saklonila, pomislio je. Svetlosti... Baci kuglicu u travu, pa pruži ruku i uze kamenje koje je obrađivao.

„Karame, hoću da znam šta se ovde desilo“, prasnu lord Džarid. Džarid i njegovi savetnici stajali su nedaleko odatle, ispred jednog stola zastrtog kartama. „Hoću da znam kako im je pošlo za rukom da se ovoliko približe i hoću glavu one krvave kraljice, koja je Prijateljica Mraka i Aes Sedai!" Džarid tresnu pesnicom po stolu. Nekada se u njegovim očima nije videla tolika sumanuta grozničavost. Pritisak zbog svega toga - zbog gubitka hrane i čudnih stvari u mraku - polako ga menja.

Iza Džarida je bio oboreni zapovednički šator. Džaridovu kosu, naraslu za vreme njihovog izgnanstva, mrsio je vetar, a lice mu je bilo obasjano slabom svetlošću koju su bacale baklje. Kaput mu je još bio ulepljen komadićima uvele trave što se zakačila kada je ispuzao iz šatora.

Zbunjene sluge čačkale su gvozdene šatorske kočiće, koji su - baš kao sav metal u taboru - postali meki. Satorske alke istegle su se i popucale kao topli vosak.

Čitava noć je loše mirisala. Na ustajalost, kao neka soba u koju niko godinama nije ušao. Sumski proplanak ne bi trebalo da miriše na drevnu prašinu. Bairdu creva opet zakrčaše. Svetlosti, voleo bi da nešto pojede. Opet je posvetio pažnju svom poslu, lupajući kamenom o kamen.

Držao je kamenje baš kao što ga je njegov stari papil naučio kada je bio dete. Osećaj kamena koji udara o kamen pomagao mu je da odagna glad i studen. Makar je nešto čvrsto u ovom svetu.

Lord Džarid ga namršteno pogleda krajičkom oka. Baird je bio jedan od desetorice koje je Džarid tražio da ga te noći čuvaju. „Karame, dočepaću se Elejnine glave“, kaza Džarid, okrećući se da pogleda svoje kapetane. „Ova neprirodna noć delo je njenih veštica.“

„Njenu glavu?“, sa strane se začu Erijev sumnjičavi glas. „A kako će ti to tačno neko doneti njenu glavu?“

Lord Džarid se okrenu, baš kao svi ostali koji su stajali za stolom obasjanim bakljama. Eri je zurio u nebo; na ramenu mu je bio beleg zlatnog vepra koji juriša ispred crvenog koplja. Bio je to znak lične straže lorda Džarida, ali u Erijevom glasu nije se čulo poštovanje. „Čime će taj neko da joj odseče glavu, Džaride? Zubima?“

Čitav logor se ukoči zbog te stravično neposlušne rečenice. Baird se pokoleba i prestade da lupa kamenom o kamen. Da, pričalo se o tome koliko je lord Džarid skrenuo pameću - ali ovo?

Džarid zamuca od besa, a lice mu pocrvene. „Zar se usuđuješ da tako pričaš sa mnom? Pripadnik moje straže?“

Eri nastavi da gleda u tmurno nebo.

„Kažnjen si s dve mesečne plate“, prasnu Džarid, ali glas mu je drhtao. „Ražalovan si i do daljnjeg si zadužen da čistiš nužnik. Ako mi opet kažeš tako nešto, odseći ću ti jezik.“