Kroz smrad koji su oko sebe širila tela uljeza provlačio se jedan drugi miris, mnogo prijatniji, zbog koga Širin umalo nije skrenuo s uma: miris kuvane hrane. U susednoj prostoriji su pripremali hranu: Supu? Gulaš? Nešto se kuvalo tamo unutra? On se zaljulja, jer mu se zavrtelo u glavi usled gladi i iznenadne nade da će je se konačno dokopati.
Blago je kazao: „Nisam znao da je kuća zauzeta. Ali nadam se da ćete mi dozvoliti da večeras ostanem sa vama, a onda ću nastaviti dalje.“
„Jesi l' iz Patrole?“ sumnjičavo ga upita jedan krupni muškarac zarastao u bradu. Činilo se da je on vođa.
Širin nesigurno odvrati: „Kakava Patrola? Ne znam ništa o njima. Ja sam Širin 501 i član sam nastavničkog osoblja…“
„Patrola! Patrola! Patrola!“ odjednom počeše da skandiraju, kružeći oko njega.
„…Univerziteta Saro“, završi on rečenicu.
Kao da je izgovorio magične reči. Zastali su u pola koraka kada se njegov slabi glas probio kroz njihovu ciku i dreku, zamukli su, užasnuto se zagledavši u njega.
„Kažeš da si sa Univerziteta?“ upita vođa nekako čudnim glasom.
„Tako je. Odeljenje za psihologiju. Ja sam predavač, ali ponekad radim i u bolnici… Slušajte, ne nameravam da vam stvaram nevolje. Potrebno mi je da se nekoliko časova negde odmorim, i malo hrane, ako možete da odvojite. Samo malo. Nisam jeo od…“
„Univerzitet!“ povika jedna žena. Izgovorila je tu reč tako da se sticao utisak kako je to nešto prljavo, nešto bogohulno. Širin je već imao prilike da čuje taj ton i ranije, kod Folimuna 66, one noći kada je došlo do pomračenja, a odnosio se na naučnike. Zastrašujuće.
„Univerzitet! Univerzitet! Univerzitet!
Ponovo su počeli da kruže oko njega, zapevajući, pokazujući u njega, praveći bizarne pokrete prekrštenim prstima. Više nije razumeo šta govore. Bilo je to razuzdano, košmarno zapevanje, besmisleni slogovi.
Da nisu ovi ljudi bili neko pododeljenje Apostola Plamena, koji su se ovde okupili da uvežbaju neki tajanstveni obred? Ne, sumnjao je da je to bilo posredi. Drugačije su izgledali; bili su suviše odrpani, suviše bedni, suviše ludi. Apostoli, bar oni koje je imao priliku da vidi, a nije ih video mnogo, uvek su delovali sveže, samozadovoljno, gotovo zastrašujuće su vladali sobom. Pored toga, Apostola nigde nije bilo još od pomračenja. Širin je pretpostavljao da su se svi povukli u neko svoje sklonište da u privatnosti uživaju u ispunjenu svojih uverenja.
Ovi ljudi, pomisli on, bili su, jednostavno, ludaci koji su lutali unaokolo.
Širinu se takođe učinilo da je u njihovim očima nazreo poriv za ubijanjem.
„Slušajte“, poče on, „ako sam vas prekinuo u nekom obredu na bilo koji način, izvinjavam se i voljan sam smesta da se udaljim. Pokušao sam da uđem ovamo samo zato što sam mislio da je kuća prazna i bio sam veoma gladan. Nisam hteo da…“
„Univerzitet! Univezitet!“
Nikada ga niko nije gledao sa toliko mržnje kao ovi ljudi. Ali u njihovim očima se nazirao i strah. Držali su se na rastojanju od njega, bili su napeti, kao da su se plašili neke užasne sile koju je mogao neočekivano da oslobodi.
Širin preklinjući ispruži ruke prema njima. Kada bi samo na trenutak prestali da poskakuju i nariču! Još malo pa će i sam podivljati zbog mirisa hrane koji je dopirao iz susedne prostorije. Uhvatio je jednu ženu za ruku, nadajući se da će je zaustaviti na trenutak kako bi mogao da je zamoli za koricu hleba, činiju čorbe, bilo šta. Međutim, ona je odskočila od njega, sikćući kao da ju je Širin opekao svojim dodirom, i stala pomahnitalo da trlja mesto na ruci gde su je na trenutak dodirnuli njegovi prsti.
„Molim vas“, reče on. „Neću vam naneti nikakvo zlo. Nema bezopasnijeg stvorenja od mene, verujte mi.“
„Bezopasan!“ povika vođa, prezrivo izgovorivši tu reč. „Ti? Ti, Univerzitet? Ti si gori od Patrole. Patrola stvara sitne nevolje ljudima. Ali ti, ti si uništio svet.“
„Ja sam — šta?“
„Oprezno, Tasibare“, reče jedna žena. „Izbaci ga pre nego što nas začara.“
„Začaram?“ Ponovi Širin. „Ja?“
Ponovo su uprli prste u njega, divlje i zastrašujuće bodući vazduh. Neki su počeli tiho da zapevaju, dubokim, divljim glasovima u ritmu motora koji uporno ubrzava i preti da se uskoro izmakne kontroli.
Devojka koja je na sebi imala samo šorts reče: „Univerzitet je dozvao Tamu da se spusti na nas.“
„I Zvezde“, dodade čovek koji je bio samo u košulji. „Dozvali su Zvezde.“
„A ovaj ovde može ponovo da ih dozove“, javi se žena koja je već govorila. „Izbacite ga odavde! Izbacite!“
Širin je zurio u neverici. Govorio je sebi da je ovako nešto trebalo da predvidi. Krajnje verovatan ishod: patološka sumnjičavost prema svim naučnicima, svim obrazovanim ljudima, nerazumna fobija koja mora da se sada širila poput virusa među onima koji su preživeli onu užasnu Noć.
„Zar vi mislite da ja mogu vratiti Zvezde, ako samo puknem prstima? Toga se plašite?“
„Ti si Univerzitet“, reče čovek po imenu Tasibar. „Ti si znao tajne. Univerzitet je dozvao Tamu. Univerzitet je dozvao Zvezde. Univezrzitet je dozvao sudnji dan.“
To je bilo previše.
