Zar nije bilo dovoljno što je uvučen ovamo i primoran da udiše izluđujući miris hrane koju mu ne daju da proba. Ali još da ga optuže za katastrofu… da ga smatraju za neku vrstu zlobne veštice…
Nešto se prelomilo u Širinu.
Podrugljivo je dreknuo: „I vi u to verujete? Idioti jedni! Poremećene, praznoverne budale! Krivite Univerzitet? Mi smo dozvali Tamu? Svih mu bogova, kakva glupost! Mi smo bili oni koji su jedini pokušali da vas upozore!“
Ljutito je mahao rukama, stežući pesnice, besno udarajući jednom o drugu.
„Dozvaće ih ponovo, Tasibare! Ponovo će nam navući mrak na glavu! Zaustavi ga! Zaustavi!“
Odjednom su se skupili oko njega, počeli da nasrću, da ga vuku.
Stojeći među njima, Širin je bespomoćno ispružio ruke, kao da se izvinjava, uopšte ne pokušavajući da se pomeri. Bilo mu je žao što ih je upravo u ovom trenutku uvredio, ne zato što je time ugrozio svoj život… verovatno nisu uopšte primetili kakvim ih je sve imenima nazvao… već zato što je znao da nisu bili krivi što su postali ovakvi. Njegova je krivica bila jedino u tome što se nije više zalagao da im pomogne da se zaštite pred onim što je znao da se sprema. Oni Teremonovi članci… da je samo razgovarao sa novinarem, da ga je samo na vreme nagovorio da prestane da se sprda…
Da, sada je žalio zbog toga.
Žalio je zbog mnogo čega, i onoga što je učinio i onoga što nije učinio. Ali bilo je suviše kasno.
Neko ga je udario. Zinuo je u čudu i od bola.
„Liliat…“ uspeo je da vikne.
A onda su ga preplavili.
Na nebu su bila četiri sunca: Onos, Dovim, Patru i Trej. Dani sa četiri sunca smatrani su srećnima, prisetio se Teremon. Ovaj je to neosporno bio.
Meso! Konačno pravo mesto!
Kakav divan prizor!
Pukim slučajem je nabasao na tu hranu. Ali to je bilo dobro. Čari života u prirodi polako su bledele što je bivao gladniji, tako da je sada rado uzeo to meso, ne vodeći računa odakle je, sa zahvalnošću.
Šuma je bila puna raznovrsnih divljih životinja; većina je bila mala, tek pokoja opasna, a nijednu nije mogao lako uhvatiti… bar ne goloruk. Teremon nije ništa znao o pravljenju zamki, niti je imao bilo šta od čega bi neku mogao da sklepa.
Dečje priče o ljudima izgubljenim u šumama koji se istog časa prilagođavaju na život u prirodi, pretvaraju u iskusne lovce i graditelje konačišta, bile su upravo to… bajke. Teremon je sebe smatrao prilično sposobnim čovekom, u gradskim uslovima; ali dobro je znao da nema nikakvih izgleda da ulovi nijednu šumsku životinju, kao što nije mogao ni da popravi gradske generatore energije. A što se tiče podizanja konačišta, najbolje što je uspeo da napravi sastojalo se od grana i grančica prislonjenih jedna o drugu, koje su bar zadržale veći deo kiše jednog olujnog dana.
Vreme je sada bilo toplo i ponovo lepo, a on je za večeru čak imao pravo meso. Jedini problem bio je kako da ga zgotovi. Neka je proklet ako ga bude jeo sirovo.
Ironično je bilo to što u gradu koji je upravo gotovo spaljen do temelja on razmišlja kako da zgotovi malo mesa. Ali do sada su se već pogasile najgore vatre, a kiša se pobrinula za ostale. I mada se izvesno vreme posle katastrofe činilo da i dalje niču nove vatre, to se izgleda više nije dešavalo.
Smisliću već nešto, pomisli Teremon. Da probam da dobijem varnicu trljanjem dva štapa? Da udaram komadom metala o kamen i zapalim komadić tkanine?
Neki momci na suprotnoj strani jezera blizu njegovog logora bili su toliko ljubazni da ubiju životinju za njega. Razume se, nisu bili svesni da mu čine uslugu… najverovatnije su planirali da je sami pojedu, osim ako nisu bili u toj meri otkačeni da su je progonili samo sporta radi. Sumnjao je u to. Prilično spretno su obavili stvar, svrsishodno, očigledno podstaknuti glađu.
Ulovili su grabena… jednu od onih ružnih životinja dugačkog nosa i plavkastog krzna sa glatkim repom bez dlaka, koje su ponekad mogle da se vide kako njuškaju oko kanti za đubre u predgrađu po zalasku Onosa. Pa šta, trenutno nije mario za lepotu. Momci su nekako uspeli da je isteraju iz dnevnog skrovišta i sateraju jadno glupo stvorenje u ćorsokak u obližnjem tesnacu.
Dok ih je Teremon posmatrao s druge strane jezera, s gađenjem i zavišću, neumorno su je gonili gore-dole, gađajući je kamenjem. Bila je dosta hitra za jednog glupog strvinara, lako je menjala pravac u očajanju da izbegne napadače. Ali na kraju je usledio jedan srećan pogodak koji ju je na mestu ubio.
Pretpostavio je da će je proždrati na licu mesta. Međutim, u tom se trenutku iznad njih pojavila jedna dlakava, nesigurna prilika, na trenutak je zastala na obodu malog tesnaca, a onda počela da se spušta prema jezeru.
„Bežite! To je Garpik Trbosek!“ povika jedan od momka.
„Garpik! Garpik!“
Momci su se u trenu raštrkali, ostavivši mrtvog grabena.
